Iako je svojevoljno abdicirao sa prestola 1444. godine, sultan Murat II je bio uspešan suveren koji je značajno proširio osmanske gradove, pomažući zemlji da napreduje uz važne razvoje.
Nakon vladavine sultana Mehmeda I, poznatog i kao Mehmed Čelebija, sultan Murad II popeo se na otomanski presto. Murat II je rođen 1404. godine kao sin sultana Mehmeda I i Emine Hanim, koja je bila princeza anatolskog bejlika (kneževine) Dulkadir. Njegov otac je stavio takav naglasak na njegovo obrazovanje da je studirao klasične nauke na nivou učenjaka.
Kada je imao 12 godina, poslat je u Amasiju kao sandžak-beg (namesnik) po običaju. Tokom svog boravka ovde, Šehzade Murat je oteo Samsun od Đenovežana i ugušio pobunu Borkućea Mustafe, koja je iznela ideje koje bi se mogle smatrati pionirima komunizma. Kada je nakon očeve smrti 1421. došao u Jedrene i sa 17 godina preuzeo presto, zatekao je neke nedovršene političke probleme koji su ga čekali.
Ni kao deda ni kao sin
Tvrdeći da je sin sultana Bajazita I, poznatog i kao Bajazit Gromovnik, i dobivši podršku Vizantijskog carstva, Duzmeče Mustafa, takođe zvan Mustafa Varalica, proglasio je svoj sultanat u Rumeliji. Pošto je pobedio ovog prevaranta, sultan Murat II je blagonaklono oprostio prevarenim rumelijskim begovima – ali nije oprostio Vizantijskom carstvu, koje je u ovom slučaju sledilo licemernu politiku, pa je opseo Carigrad.
Uznemireno šestom i najtežom opsadom do sada od strane Osmanlija, Vizantijsko carstvo je ohrabrilo 12-godišnjeg Šehzadea Mustafu, brata sultana Murata II koji je bio guverner provincije Hamid (što odgovara današnjoj Antaliji), na ustanak. Kada je grad trebalo da padne, sultan je podigao opsadu u zamenu za plaćanje poreza Vizantijskom carstvu i nasrnuo na svog brata. Šehzade Mustafa, čiji su ljudi bili prevareni dečakovim čarima, bio je uhvaćen i pogubljen, a pobuna je ugušena pre nego što je situacija postala teža 1423.
U narednom periodu, sultanova politika prema Vizantijskom carstvu bila je prijateljska i popustljiva, jer je shvatao da će se Evropa, koja je izbegla ozbiljnu akciju protiv Osmanlija, ujediniti protiv njih kada Vizantijsko carstvo bude potisnuto. Sultanovi veziri, koji su delili isti pristup, kasnije će doći u sukob sa sultanom Mehmedom II, koji je na kraju potisnuo i osvojio Vizantijsko carstvo nakon vladavine svog oca sultana Murata II. Sultan Murad II je izrezan od istog platna kao i njegov otac. Ali bio je drugačiji od svog dede, sultana Bajazita I, i njegovog sina Mehmeda II, takođe poznatog kao Mehmed Osvajač.
Imao je 4 žene
Murad II je imao četiri žene; tri od njih bile su žene iz anadolskih dinastija na istoku, ali njegova četvrta žena bila je Mara Branković, poznata u osmanskoj istoriji kao sultanija Marija. Venčali su se 1435. godine kada se ona pridružila Muradovom haremu. Ova unija je bila pokušaj da se Srbija održi nominalno nezavisnom, ali su gore navedene bitke tome stavljene na kraj. Ono što je posebno interesantno za sultaniju Mariju jeste da je posle smrti svog muža ostala savetnica Mehmeda II.
Sultan je prema procenama, bio 13 do 16 godina stariji od Mare. Izvori njihov odnos opisuju kao skladan, barem u delu koji se tiče poštovanja njenih želja. Zabeleženo je da je sultan cenio njeno mišljenje i da je smatrao veoma obrazovanom. Zbog toga je nakon nekog vremena stekla ugled na dvoru.
Istoričari sugerišu da je ona imala određene priviliegije, kao i da je ostala verna svojoj hišćanskoj veri. Jedna od anegdota spominje kako se zarekla da se više neće udavati ako se izvuče iz neverničkog ropstva. Tokom vremena je postala posrednik između svog oca i supruga.
Međutim, stvari su se velikom brzinom zakomplikovale nakon smrti ugarskog kralja Žigmunda. Murat je molio Maru da nagovori oca da prekine odnose sa Ugarima, kako bi on mogao neometano da krene u pohod kroz Srbiju. Kako Đurađ nije hteo da usliši molbe, skoro cela Srbija je 1439. godine pala pod tursku vlast. A Murat je rešio da mu se osveti preko njegove dece.
Mehmed II je velikodušno obezbedio udovicu svog oca bez dece. U fermanu iz 1459. nazvao ju je "prvom među hrišćanskim plemkinjama" i "mojom majkom". Dodatno ime Despina Hatun dokumentuje njenu pripadnost porodici Mehmeda II. Car Mehmed voleo ju je i poštovao kao svoju majku. Verovao joj je kao svom savetniku i diplomatskom posredniku.
Posle Muratove smrti, 1451. godine, Mehmed je dopustio maćehi da se vrati u Srbiju, darujući je njenim mirazom, oblastima Toplice i Dubočice. Ubrzo po povratku ona je dobila i bračnu ponudu od vizantijskog cara konstantina XI Paleologa, koju je odbila i ostala verna datom obećanju da se više neće udavati.
Njen boravak u Srbiji nije bio dugog veka jer se ubrzo posvađala sa prougarski nastrojenim bratom despotom Lazarom, nakon čega je potražila utočište kod svog posinka. On je darovao imanjem i okolnim selima u blizini Sera - odakle je mogla da ubira prihode, a koje se nalazilo na putu koji je iz Srbije vodio na Svetu goru.
NE PROPUSTITE
Okrenula se crkvi, a ostalo je zabeleženo da je bila i veliki ktitor. Njeno imanje je bilo utočište za mnoge hrišćane, kao i za njenu sestru Katarinu koja joj se pridružila nakon smrti supruga i zajedno sa njom postala posrednik između Istoka i Zapada u diplomatskim krugovima.
Smatrana je zaštitnikom Hilandara, ali i manastira svetog Pavla koji je njen otac darivao. Sve do 14. septembra 1487. godine kada je umrla, a njene telo sahranjeno u manastiru Bogorodice Ikoifinise u Kosinici.
