"Odrastao sam na Kosovu i Metohiji i kao što možete pretpostaviti svašta sam preživeo, svašta čuo i svega se nagledao. Ipak, jedna stvar mi se urezala u sećanje, a to je sudbina jednog čoveka.
Kod nas u selu živeo je starac po imenu Borivoje, ili kako su ga ljudi zvali u selu prokleti Borivoje kojeg smo se mi deca plašili.
Borivoje je nosio dugu sedu bradu i povez preko desnog oka. Niko ne zna šta mu se tačno desilo, ali mnogi su pričali kako je verovatno sam sebi to napravio jer je lud i proklet. Nije se ženio, nema dece, niti bilo koga iz porodice, bio je sam na ovom svetu.
Deca su ga se plašila, bežala od njega i nazivala ga raznim imenima, mada on nikad nikome ništa nažao nije učinio.
Borivoje nama deci nije prilazio, mada nas je posmatrao. Kada bi nam lopta odletela pred njegove noge, ja sam često išao po loptu jer se Borivoja nisam plašio.
Deda mi je o njemu govorio kako je bio vredan čovek, rabadžija, koji je svojim rukama tovario šta god je bilo potrebno i prevozio s jednog mesta, na drugo. Bio je vredan čovek kojeg su rado gledale žene. Ali od žena i kafana, Borivoje je najviše voleo šumu. Vuk samotnjak, vazda bio i ostao.
Kada sam završio srednju školu, otišao sam na studije u Beograd, pa sam retko dolazio kod svojih. Tako par godina nisam video Borivoja.
Kada sam se jednom prilikom vratio na par dana na Kosovo, odlučim da se prošetam ulicama. Tada sam ga video. Išao je meni u susret i ja mu dobacim, onako reda radi: "Dobro veče, čika Borivoje."
"Dobro veče sine," reče on
"Čika Boro, nisam očekivao da ćeš me prepoznati? Kako si?
"Ma kako mogu biti ovako star, gubav i proklet?"
"Zašto proklet?"
"Zato što je to istina! Verovao, ne verovao, ali to je istina! Ciganska je to kletva, sine moj!
Vidi sinko, znam da ljudi svaša pričaju o meni, ali niko ne zna pravu istinu. Doduše, nikome nisma ni rekao. Ali sam mislio da taj teret moram skinuti sa duše. Želim da olakšam dušu pre nego odem Bogu na istinu.
U mladosti sam bio rabadžija, a to ti je krvav posao. Ustajao sam svaki dan u 5 sati i pravac šuma, da vučem drva. Jednog dana vidim tamo starijeg čoveka. Rekao je da se zove Danilo, te da je iz susednog sela i da mu trebaju grede za krov. Rekao je da ima neki omanji lug gde ima ravna stabla hrasta koja trebaju da se natovare i ispilaju. Obećao mu je traktor i dva pomoćnika.
Sutradan odem kod tog Danila, gde su me sačekala dva kršna momka i odosmo u lug.
Kada smo završili većinu posla, momke sam poslao kući, a ja sam ostao da završim još neke sitnice. Sa natovarenim traktorom vratim se u strugaru. Dok je Danilo bio unutra, ja izađem napolje da zapalim cigaru.
Mrak je već pao, stojim tako na ulici sam, kad najednom prilazi mi starija žena, troma kriva i slepa na levo oko i ščepa me za ruku.
"O Borivoje, dobri Borivoje. Ne vidim ja samo mrak na ovo slepo oko i znam ja svašta. Daj mi neki dinar Borivoje, znam da imaš."
A ja se naljutih pa bez razmišljanja joj kažem: "Zar ja da se mučim i radim po ceo dan i to malo crkavice da ti dam. Nemam i neću! Zar da na kraju dana ti i ja da budemo na istom, ja koji radim od jutra do sutra i ti koja prosiš? Radi i zaradi".
Otrgnem onu ruku iz njene i krenem nazad u strugaru. Baba me opet ščepa za ruku i povuče me snažno, pogleda me u oči i reče: "Za to što milost mi nećeš dati, neka ti se vrati. Slepo oko što te gleda, nek ti tamu svoju preda. I dobro čuj reči moje, ja proklinjem oko tvoje, prenosim ti ranu svoju neka vidi samo tamu. I pogledaš li njime dete i ono će da oslepi."
U tom trenu otrgnem se i krenem nazad, ali kako sam se okrenuo i napravio prvi korak, sudarim se sa Danilom. Kada sam se okrenuo da mu pokažem na tu staru ženu, nje nije bilo. Uplašio sam se kao nikad u životu.
To veče sam prespavao kod njega i ujutru, pre nego što sam krenuo kuću, trebalo je da odem do strugare da ljudima odnesem novac. Kasnije svratim do prodavnice da kupim leba, ali na ulazu u prodavnicu sretnem nju. Tu staru ženu.
"O, Borivoje, jel ti žao što mi milost nisi dao. Ako hoćeš da se ženiš, da te oslobodim ove kletve da ti ne bude slepo dete?"
Ali iz mene progovori prgava narav i ja rekoh: "Baba, džaba me plašiš, ja ne dajem pare."
Ona je nastavila da nabraja, da me proklinje, sve idući za mnom."
Borivoje mi je kasnije ispričao kao je iver od drveta udario u njegovo oko koje je iscurelo dok je došao do bolnice, a ljudi su počeli da ga zovu slepi i prokleti Borivoje, tako da se kletva starice sa Kosova ostvarila neverovatno precizno.
Nikad više nije video ženu koja ga je proklela iako je danima obilazio selo.
Mesec dana kasnije, čuo sam da je umro, sam u kuću bez igde ikoga."
(Autor: Dosije Baba Jaga)
