U maju 1978. Bog je imao planove za moj život. Data sam na usvajanje kada sam imala samo tri dana. Moji usvojitelji nisu mogli da imaju sopstvenu decu i bili su oduševljeni što će se njihov san o podizanju deteta ostvariti. Bog me je stavio u naručje dvoje ljudi koji me vole, koji su me uzeli i pružili mi bezuslovnu ljubav, podršku i mogućnosti koje su oblikovale temelj osobe kakva sam danas.
Odrastala sam u hrišćanskom domu i pohađala sam hrišćansku školu do četvrtog razreda, što je uspostavilo temelje moje vere. Iako sam ostala aktivna u omladinskoj grupi u crkvi, i dalje sam imala poteškoće u školi, i društveno i emotivno. Nisam bila društveni leptir i često sam uživala u vremenu za sebe. Nisam lako sticala ni prijatelje. Ovaj obrazac se nastavio kroz srednju školu, pa čak i na fakultetu. Imala sam nekoliko bliskih prijatelja, ali i to je bilo teško za održavanje.
Ukoliko bih počela da se osećam kao da sam izostavljena, kao što je često bio slučaj, to bi me dovelo u stanje depresije i panike. Duboko u sebi sam znala šta je pravi problem, ali nisam to želela da priznam, čak ni sebi. Nisam znala kako da se nosim sa činjenicom da sam usvojena. Nisam poznavala nikog drugog ko je usvojen i kome bih se mogla obratiti za savet, a ni odlazak kod psihologa zbog ispada u ponašanju sa porodicom nije mi mnogo pomogao. Nisam mogla da se otvorim nikome, a kamoli da nađem nekoga ko razume moje frustracije.
Otkad znam za sebe, moji roditelji su bili iskreni i otvoreni prema meni u vezi sa usvajanjem. To nije bilo nešto čega sam se trebala stideti, ali na neki način jesam. Nisam se stidela što sam usvojena, stidela sam se kako se osećam. Uvek sam bio ljuta. Osećao sam se kao da ne pripadam ovom svetu. U stvari, često bih pitala Boga: „Zašto sam ovde?“ i „Zašto sam se morala ovako osećati?“ Moje srednjoškolske godine bile su najteže godine u mom životu. Skoro svake noći bih plakala pred spavanje, moleći se Bogu da mi otkloni bol i težinu na srcu. Hvala Bogu što sam imala svoju veru jer sam se osećala kao da nemam ništa drugo.
Samo kada sam bila u crkvi imala sam privid mira. Nešto mi je govorilo da pripadam tamo. Jedna osoba u crkvi ostavila je na mene utisak koji će trajati do kraja mog života. Ona je neko na koga ću se uvek ugledati. Ta žena je bila moja učiteljica u prvom razredu, i ona je bila jedina osoba na ovom svetu od koje sam želela da tražim pomoć i smernice. Da sam bar imala samopouzdanja. Ironično, sada često komuniciram s njom.
Moj muž je sveštenik i pozvan je da radi u istoj crkvi u kojoj sam odrasla. Znam pouzdano da je Bog postavio određene ljude u moj život za moje dobro, uključujući moju učiteljicu. Isto osećam prema svom mužu. On i ja smo u braku skoro 10 godina i imamo jednog sina. Kao porodica, nas troje delimo nešto posebno, svi smo usvojeni. Mi smo porodica povezana Božjom ljubavlju i to je bio Božji plan od samog početka.
Imala sam nisko samopouzdanje i često sam dovodila u pitanje svoje postojanje. Ne mogu tačno da odredim šta je tačno donelo promenu u tom pogledu. Verujem da je to bila postepena promena, počevši od govornice koju sam slušala dok sam prisustvovala okupljanju mladih 2004. Njena priča me je pokrenula do te mere da sam osetila kako mi nešto govori da imamo nešto zajedničko, ali jednostavno nisam imala pojma šta je to. Preživela je pokušaj abortusa u kasnom terminu a sada podiže svest o efektima takvih zahvata. Ne, nisam preživela abortus, niti sam pokušala abortus. Međutim, kao što ću kasnije otkriti, zaista imam priču za ispričati!
U aprilu 2008. prisustvovala sam misijskom putovanju u Nju Orleans kako bih pomogla u obnovi domova nastradalih od uragana Katrina. Tamo sam donela odluku da je došlo vreme da tačno znam odakle sam došla. Kroz nešto više od mesec dana napunila bih 30 godina i prolazila sam kroz realnost da imam snove koji nisu ispunjeni. „Šta ako“ mi se često vrzmalo po glavi, kao i mnoga druga pitanja bez odgovora.
Nikada u mom životu nije prošao dan a da nisam pomislila: „Da li je ta osoba povezana sa mnom?“ gde god sam išla. Takođe sam na ovom putovanju upoznala novog prijatelja koji će biti podrška koju mi je Bog poslao. Večno sam joj zahvalna za svu njenu podršku i snagu koju mi je pomogla da pronađem.
Konačno sam imala hrabrosti da se suočim sa pitanjima bez odgovora koja sam imala dugo vremena. Znam da su mi usvojitelji uvek govorili da će me podržati ako želim da istražim svoje usvajanje, ali sam im uvek odgovarala kako ne želim da znam. Poslednja stvar koju sam ikada želela je da ih povredim. Pokušala sam prvobitno da dobijem informacije kroz pravni sistem, a da to nikome nisam rekla. Uvek su mi govorili da ću imati tu opciju sve dok imam 18 godina. Međutim, sudija je utvrdio da je predmet zapečaćen i da će ostati zapečaćen. Bila sam slomljena, ali sam u isto vreme znala da Bog želi da radim stvari na pravi način, a ne na moj način. Moji roditelji su mi veoma važni, i iako sam mislila da bi im to moglo prouzrokovati bol, oni su zaslužili da znaju istinu da sam zapravo želela informacije koje sam više puta odbijala.
Do sredine jula 2008. sam pokušavala da saznam šta treba da se uradi kako bih započela svoju potragu. Sećam se da sam nekoliko puta podigla slušalicu sa namerom da kažem roditeljima da želim da saznam za svoje usvajanje, ali nisam mogao da to uradim. Konačno, nakon nekoliko nedelja anksioznosti, naterala sam se da pitam mamu i tatu za informacije.
U trenutku sam se od toga da nemam hrabrosti uopšte našla u situaciji da je imam i više nego što sam mislila da je moguće. Mama kao da je doživela olakšanje što sam je konačno ovo pitala. Pozvali su me ona i tata i bili su veoma iskreni prema meni. Ono što sam saznala bilo je nešto što mi ni u najluđim snovima ne bi palo na pamet.
Moja biološka majka imala 16 godina kada me je rodila, a bila je žrtva incesta i silovanja od strane njenog oca, a ja sam verovatno bila plod svega toga. Ostala sam bez reči! Trebalo mi je previše snage da zadržim prisebnost. Prošlo mi je u tom trenutku stotinu misli kroz glavu.
Prvo pitanje koje se sećam da sam postavila bilo je: „Kako to znate kada je moja evidencija o usvajanju bila zapečaćena?“ Ironično, moja majka je radila u bolnici u kojoj sam rođena. Ne može da se seti tačno kako se zvala moja rođena majka, ali njeno ime je takođe i način na koji je znala za moguću situaciju sa mojim biološkim ocem.
Incest se desio 1991. godine kada je moja biološka majka tužila svog oca, ne samo za jednu trudnoću koja je rezultirala mojim rođenjem i usvojenjem, već i za šest drugih trudnoća koje su rezultirale sa pet abortusa i jednim prisilnim pobačajem. Reči ne mogu da opišu emocije koje su se dešavale u mom organizmu tom trenutku. Kakvo čudovište bi tako nešto uradilo svojoj ćerki? Još jedna misao koja mi je prolazila kroz glavu je, s obzirom na sudbinu ostalih šestoro dece, zašto sam ja pošteđena?
Kao tinejdžerka koja je vodila borbu sa svojim mislima oko usvajanja, takođe sam se pitala i da li je moja rođena majka razmišljala o tome da me abortira. Nisam, međutim, zamišljala da će samo moje postojanje biti toliko kontroverzno.
Kada su mi rekli te okolnosti, stalno sam se pitala: „Zašto i ja nisam pobačena?“ Imala sam težinu na duši zbog ostalih koji nisu preživeli, ali sam se najviše brinula za moju biološku majku. Kako je jedna osoba mogla proći kroz takvu traumu?
Zaista sam se gušila od informacija koje sam dobila pre oko nedelju dana. Osećala sam da treba da nastavim potragu za svojom biološkom majkom i istinom. Takođe sam želela da se konsultujem sa svojim mužem pre nego što nastavim sa potragom. Trebalo mi je nekoliko dana da mu kažem šta sam sve saznala. Nisam se plašila njegove reakcije, ali tada nisam bila siguran ni u svoju reakciju. Nakon što sam mu sve ispričala, rekao je da podržava da nastavim svoju potragu.
Imala sam mnogo stvari da razmotrim dok sam razmatrala kako da započnem formalnu pretragu. Pre svega, da li su moja biološka majka ili otac još uvek bili živi? Drugo, da li bi ona htela da ima nešto sa mnom obzirom da su okolnosti zapravo bile takve da sam dete incesta? Drugo razmatranje je bilo suočavanje sa realnošću da je moj biološki otac bio prisutan u životu svoje ćerke i kakva bi bila njegova reakcija na mene.
Posle samo dva kratka dana pretraživanja interneta, naišla sam na popularnu veb stranicu koja okuplja školske drugove, i pronašla sam fotografiju moje biološke majke. U tom trenutku sam imala toliko emocija u glavi da nisam znala šta da radim. Trenutak koji sam toliko dugo zamišljala više nije bio samo san, to je konačno bila stvarnost. Nisam mogala da verujem!
Moja prva pomisao je bila: „Kuda da idem odavde?“ Da li bi slika i mala količina informacija bili dovoljni da zadovolje moju želju da je pronađem? Da li da je kontaktiram? Kako da je kontaktiram ako odlučim da je to ono što želim? Bilo je previše „šta ako” ali da li sam zaista bila spremna? Posle mnogo molitve i velike podrške mog muža i bliskog prijatelja, odlučila sam da nastavim ovo putovanje koje sam započela. Ponovo sam pretraživala internet u nadi da ću pronaći način da je kontaktiram, ali jedino što sam našla je delimična e-mail adresa.
Na dnu veb stranice na kojoj sam prvobitno pronašla njenu sliku, bila je napomena da se može kontaktirati putem e-mail adrese, ali to je bila samo delimična adresa e-pošte. Sad sam bila stvarno zbunjena. Adresa se završavala sa im.com. Nisam bila upoznata sa ovom vrstom e-pošte, pa sam rešila da je potražim na mrežama. Nakon što nisam pronašla ništa što bi odgovaralo im.com, jedina mogućnost koju sam mogao da zamislim je yahoo mail. Pošto je ovo bila jedina informacija koju imam morala sam da probam. Poslala sam slepu e-poštu na yahoo adresu za koju sam verovala da je ispravna sa spremnošću da nikada ne stigne odgovor. Jednostavno sam se pitala koje su bile šanse da je to zaista ona?
Kasnije te noći, dobila sam poruku od nje u kojoj je pisalo „Da, ko je ovo?“ Dok sam ovo čitala, pala mi je vilica. To je zaista bila ona! Sada sam morala da smislim kako da joj kažem ko sam ja, i takođe sam se zapitala da li sam spremna na to da mi kaže da ne želi kontakt.
Znala sam da je vreme da se suočim sa stvarnošću koja me je toliko dugo proganjala. Razmišljao sam sat vremena pokušavajući da odlučim kako da odgovorim. Na kraju, jednostavno sam joj dala do znanja da mislim da smo povezane i zamolila sam je da poseti moju stranicu na istoj veb stranici na kojoj sam našla njenu sliku.
Takođe sam rekla da ću ispoštovati njenu želju ako odluči da me više ne kontaktira. Ironično, naš internet je nestao te večeri ubrzo nakon što sam joj poslala poslednju poruku tako da nisam imala načina da vidim da li je odgovorila. Bilo je to poput sedenja na iglama. Sledećeg jutra, internet je proradio i momentalno sam proverila svoju e-poštu. Naravno, odgovorila je. Ne samo da je to bilo prijatno iznenađenje, već je želela da je odmah pozovem. Još uvek se sećam osećaja koji sam imala u stomaku.
To je kao da imate stotinu leptira koji nekontrolisano lepršaju unutar vas. Brzo sam joj poslala poruku kojom sam je obavestila da naš internet ne radi i da sam upravo dobila poruku. Rekla sam joj i da se spremam da idem na posao, ali da me slobodno pozove. Ona mi je odgovorila da će me pozvati u 8:00 tog jutra, što je bilo za oko pola sata. Brojala sam sekunde, jer je to izgledalo kao najdužih pola sata u mom životu. U 8:10 sam počela da se brinem jer mi telefon još uvek nije zvonio. Sva „šta ako“ pitanja su počela da mi padaju na pamet, strpljenje je dugo bila jedna od mojih slabosti. Kada je moj telefon počeo da zvoni u 8:15, bio sam izbezumljena. Šta da joj kažem? Šta će ona meni reći? Dok sam se javljala na telefon, mogao sam da osetim da je nervozna, kao što je i ona mogla da oseti da sam i ja. Nakon otprilike prvih 5 minuta razgovora, sve je nestalo. Razgovarale smo više od sat vremena od istorije porodice preko mog odrastanja.
U jednom trenutku mi je rekla da su i ona i moj biološki otac mislili da nisam preživela kada sam se rodila. Razlog zašto se to pretpostavljalo je bolnički račun koji je slučajno dobila. Rođena sam sa infekcijom u telu i bila sam veoma bolesna. Prebačena sam u veću bolnicu koja je mogla da mi pruži intenzivan tretman potreban za oporavak od infekcije. Moja biološka majka je dobila račun iz bolnice za usluge koje sam dobila, a sestra joj je tada rekla da ako dete bude odvedeno u ovu bolnicu, verovatno neće preživeti. Ne samo da sam preživela, već sam se i potpuno oporavila od infekcije
Posle našeg prvog razgovora, obe smo se složile da želimo da se upoznamo, zajedno sa njenom mlađom ćerkom — mojom polusestrom — za koju sam saznala da očekuje dete za nekoliko dana. Moja polusestra je bila veoma uzbuđena i pitala me da li bih želela da je posetim i kada dobije bebu. Bila sam oduševljena! Brzo smo se dogovorile da ću doći tamo tokom predstojećeg vikenda i svi smo bili veoma uzbuđeni. Iste večeri kada smo razgovarale, moja polusestra je rodila bebu. Kakav dan! Tri dana kasnije, bila sam na putu da ih upoznam. Odlučila sam da je to putovanje na koje ću ići sama, iako su moji roditelji bili zabrinuti.
Vožnja je trajala samo oko 5 ili 6 sati, što je prošlo vrlo brzo. Našli smo se na doručku, uključujući i mog novog nećaka. Nisam mogla da verujem da je dan o kome sam toliko dugo maštala konačno došao! Kratko smo razgovarali za doručkom, a jutro smo proveli zajedno gledajući slike i upoznavajući se.
Bila sam bukvalno zadivljena sličnošću između moje biološke majke i mene. Kasnije tog popodneva, moja biološka majka je želela da provedemo vreme u obilasku mesta u kojem je živela. Ona i ja smo se provozale po centru grada i na kraju stale u park da sednemo i razgovaramo. Nikada neću zaboraviti ovaj dan! Sedele smo na klupi pored prelepog jezera i pričale o svemu.
Takođe se u tom trenutku osećala dovoljno spremno da mi kaže nešto više i o mom biološkom ocu i ko je on... Moja polusestra i verenik biološke majke predložili su joj da sačeka jer su se plašili da ću se okrenuti i otići od nje. Nisam imala nameru da prekidam vezu i rekala sam joj da ne postoji ništa što bi mogla da mi kaže zbog čega bih poželeo da pobegnem od nje.
Moja biološka majka nije znala da ja ili moji roditelji znamo njeno ime ili da je njen otac gonjen. Kada je počela da mi objašnjava ko je moj biološki otac, dala sam joj do znanja da već imam predpostavke o tome. Bila je veoma iznenađena što sam odlučila da je pronađem čak i nakon što sam saznala istinu o svom biološkom ocu. Tada sam joj dala do znanja da ne želim ništa od svog biološkog oca, niti ću ikada.
Veoma mi je teško da opišem osećanja prema mom biološkom ocu. Grešnik u meni želi da ga vidi kažnjenog za svoje postupke, s obzirom da je odležao manje od 18 meseci zatvora zbog nedostatka dokaza, (što bih zapravo bila ja.) Međutim, moje hrišćansko vaspitanje me je naučilo drugačije. Nemojte me pogrešno shvatiti - ni na koji način se ne slažem sa onim što je uradio. Teško je tačno objasniti kako se osećam, a čak ni ne razumem u potpunosti šta osećam prema njemu. Da mi se pruži prilika da razgovaram sa svojim biološkim ocem, zaista bih mu jednostavno rekla da se nadam da je tražio oproštaj za sve što je uradio.
Drugog dana moje posete pogodila me realnost. Probudila sam se rano ujutru i sedela na tremu nekoliko sati sama i plakala. Koliko god sam se trudila, jednostavno nisam mogao da se zaustavim. Bilo je to 29 godina emocija koje su se izlivale. Sve što sam mogala da uradim osim da plačem u ovom trenutku je da budem zahvalna što sam konačno upoznao osobu koja me je rodila. Bilo je to zaista čudo!
Te večeri smo se vozille oko sat vremena da posetimo brata moje biološke majke i njegovu porodicu. Ovo je bilo nešto što je mnogo značilo mojoj biološkoj majci. Dok je odrastao, njen brat nije verovao da je njegov otac silovao njegovu sestru, jer je njegov otac želeo da veruje kako je ona sve izmislila. Konačno pokazivanje bratu da postoji relevantnost za tvrdnje bio je za nju oblik zatvaranja ove teme. Za njenog brata je to bio šok! Sada joj je konačno poverovao posle toliko vremena, a meni je bilo drago što ih je istina konačno ponovo zbližila.
Nakon par nedelja od moje prve posete biološkoj porodici, ona je došla da poseti mene i moju porodicu. Uspela sam da je upoznam sa svojim usvojiteljima i mnogim mojim bliskim prijateljima. Iako je ovo bilo pomalo nezgodno za sve nas, bio je to jedan od najdragocenijih trenutaka u mom životu! Takođe sam upoznala još neke od članova porodice moje biološke majke koji su još uvek živeli u blizini od mesta gde ja sada živim, jer je i njena porodica iz oblasti u kojoj trenutno živim. Zaista je mali svet! Njena porodica je takođe bila srećna što je istina konačno otkrivena i što su ponovo okupljeni.
