Planina Atos, koja zapravo predstavlja poluostrvo površine od 335 kvadratnih kilometara, ističe se kao jedinstvena oblast na svetu, jer je ženama, pa čak ni životinjama ženskog pola, zabranjen pristup. Ova zabrana datira još iz 10. veka i nalazi se u tipiku, tj. pravilima, Svetog Atosa. Autor knjige "Mount Athos: Renewal in Paradise," dr. Grejem Spik, istražuje ovu neobičnu tradiciju.
Prema tipiku iz 10. veka, striktno je zabranjeno dovoditi ženke životinja na Svetu goru Atos. Međutim, važno je napomenuti da se u ovom dokumentu ne navodi eksplicitna zabrana za žene, jer se pretpostavljalo da "svi znaju da ženama nije dozvoljen pristup muškim manastirima" na Atosu. Ovaj pristup se zasniva na verovanju da je celibat ključan za duhovni život monaha koji nastanjuju ovo područje.
Zašto je ženama zabranjeno da posećuju Svetu Goru?
Zabrana pristupa ženama i životinjama ženskog pola ima za cilj očuvanje čistote i nepomućenosti duhovnog okruženja Svetog Atosa. Smatra se da bi prisustvo žena moglo ometati monaški život i koncentraciju monaha na duhovne aktivnosti. Ovo pravilo ima duboke korene u pravoslavnom hrišćanstvu i tradicijama koje su razvijane tokom vekova.
Ono što Svetu goru Atos čini posebnom i jedinstvenom u odnosu na druge manastirske posede širom sveta jeste to što se celo poluostrvo smatra "jednim velikim manastirom." Na ovom području postoji dvadeset monaških zajednica, svaka sa svojim manastirom ili skitom. Atos je poznat po svojim manastirima, duhovnim školama, i čudesnoj prirodi koja okružuje ovo područje. Monasi koji žive na Atosu posvećeni su molitvi, meditaciji i asketskom životu, a zabrana prisustva žena doprinosi očuvanju ove jedinstvene duhovne zajednice.
Zabrana pristupa ženama na Svetu goru Atos ima duboko ukorenjene korene u pravoslavnom predanju i verovanjima. Prema tim pričama, Bogorodica, majka Isusa Hrista, nekada je pokušala da doplovi do ostrva Kipra, ali je skrenula sa svog kursa i stigla do Svetog Atosa. Očarana lepotom ovog područja, Bogorodica je molila svog sina da ovu zemlju posveti kao svoju. Hrist se složio s njenom molbom, i od tada se Atos naziva "baštom majke Božje" u čast njenog prisustva. Tako, Bogorodica je jedina ženska figura koja ima svoje mesto na ovom poluostrvu.
Jedini izuzetak od zabrane pristupa ženama su mačke. Ovaj izuzetak je verovatno rezultat njihove sposobnosti da efikasno love miševe i druge divlje životinje, što je od koristi monaškim zajednicama koje se bave poljoprivredom i skladištenjem hrane. Mačke su, dakle, dobrodošle jer monasi nisu u mogućnosti da kontrolišu štetočine na isti način kao ove veštice lovce.
Iako je zabrana bila strogo primenjivana tokom vekova, postojali su neki izuzeci. Tokom Grčkog građanskog rata između 1946. i 1949. godine, Sveta gora je privremeno otvorila svoja vrata za izbeglice, među kojima su bile i žene koje su tražile utočište na ovom svetom mestu.
Međutim, incident iz 1953. godine postavio je temelje modernog sistema sankcija za kršenje ove zabrane. Grkinja po imenu Marija Poimendou, prerušena u muškarca, uspela je da poseti Atos i boravi na njemu tri dana. Nakon ovog incidenta, Grčka je donela zakon koji zabranjuje ženama da posećuju Svetu goru Atos, propisujući kaznu od 12 meseci zatvora za one koje prekrše ovu zabranu.
U skorijem vremenu, ovo pravilo je ipak bilo prekršeno. Godine 2008, ukrajinski krijumčari su ostavili četiri Moldavke na teritoriji Atosa. Iako su privremeno zadržane od strane policije, monasi su im na kraju obezbedili pomilovanje, pokazujući da se i u ovim izuzetnim situacijama može pronaći ljudsko razumevanje i saosećanje.
Koje Srpkinje su mogle da posete Hilandar?
Srpski manastir Hilandar na Svetoj Gori ima jedinstvenu istoriju koja ga izdvaja od ostalih manastira na tom svetom mestu. Prema legendi, Bogorodica je dopustila caru Dušanu Silnom da dovede svoju suprugu, caricu Jelenu, u ovaj manastir kako bi se zaštitili od kuge koja je tada harala. Međutim, kako bi ispoštovala svetost ovog mesta, carica Jelena nije stvarno boravila na kopnu Hilandara, već je odsedala u hilandarskoj luci Hrusiji. Da bi se dodatno poštovala zabrana pristupa ženama Svetom Goru, prenosili su je u nosiljci kako ne bi stupila nogom na tlo i prekršila ovo pravilo.
Pored carice Jelene, još jedna Srpkinja se spominje u kontekstu posete Svetoj Gori. Manastir Svetog Pavla, koji se nalazi na istom poluostrvu, podigao je despot Đurađ Branković, a Mara, despotova ćerka, darovala je ovaj manastir zajedno sa još nekim svetinjama. Turske hronike beleže da je Mara posetila Svetu Goru u vezi s ovim darovanjem. Međutim, prema manastirskoj predaji, istina je da je Mara bila ktitorka, ali da nije prekršila zabranu ulaska žena na poluostrvo, uprkos tome što je kasnije postala sultanija (udata za sultana Murata II).
Zabranu pristupa ženama na Svetoj Gori čvrsto su održavale grčke vlasti sve do početka 20. veka. Postojao je zemljouz koji je spajao poluostrvo sa kopnom kod Provlake, i preko njega su ljudi mogli da dolaze na Svetu Goru. Međutim, kada su pojedine žene počele da koriste ovaj put kako bi krišom posetile ovo sveto mesto, grčke vlasti su reagovale postavljanjem visoke ograde na tom mestu i strogo zabranile ulazak pešacima, bez obzira na pol. Kazna za kršenje ove naredbe bila je godinu dana zatvora. Ovo je dodatno naglasilo ozbiljnost zabrane pristupa ženama Svetoj Gori i ukazalo na njenu važnost u očuvanju duhovnog integriteta ovog posebnog mesta.
