Pre pet godina moja najbolja drugarica i kuma udala se za Francuza i otišla da živi usred Pariza. Dobro, nije baš da je čistokrvni Francuz, više je pola Srbin, a pola Francuz, koga je majka s naših prostora toliko zadojila patriotizmom da je našao Milicu u srcu Šumadije. Ali kad vam kažem da je Marko savršena kombinacija Srbina i Francuza, morate mi verovati.
Tako su se Milica i Marko venčali u Crkvi Ružici, a pošto sam ja bila svedok njihove velike ljubavi i kao kuma dobila doživotno zaduženje da pazim na njihov brak, par me je redovno zvao da im dođem u posetu. Godinama su me razni izgovori sprečavali da ih obiđem, i kada sam se osvestila, prošlo je punih pet godina a da nisam otišla da vidim gde njih dvoje žive.
Ovo leto odlučila sam da sve to promenim. Kad već idem u Francusku jednom u pet godina, idem da nadoknadim sve ono propušteno vreme. Tako sam spojila dva odmora i na 30 dana otišla u posetu kumovima.
OK, možda sam imala ideju da tamo upoznam i nekog romantičnog Francuza i vratim se s prstenom na ruci, ali neću sad o tome...
Bilo kako bilo, nisam računala na to da smo mi Srbi dijametralno suprotni od Francuza. Kako, pitate se? Pa prvo, njima ništa nije hića... Sve se radi lagano, da ne kažem s uživanjem, jer posao ne može biti uživanje, ali oni to nekako tako prikažu.
Od momenta kad sam sletela u Pariz, imala sam osećaj da u tom gradu ljudi nemaju budilnik i da ne znaju za dijetu. Umesto u kancelariji, oni su u devet sati na doručku, lagano jedu i ispijaju kafu dok čitaju novine ili pričaju s prijateljima. A za doručak - jedu kroasan! Kafa i kroasan, a svi mršavi kao grančice.
Kao da se vazduhom širi neki miris koji nas stalno podseća zašto je važno živeti, a zahvalnost se izražava čistim uživanjem u sitnicama.
Svi oni pričaju mnogo, emocije vrcaju na sve strane, ali sve staje onog momenta kad se hrana iznese na sto. Sve je šareno, raznoliko, a opet se jede malo i pametno.
Francuzi smatraju da je greh biti na dijeti, ali nepisano pravilo je da se ne preteruje - pogotovo ne s hranom.
Oni jedu slatko, slano, ljuto i masno, i to s dubokim uživanjem i poštovanjem hrane.
Nakon 30 dana provedenih u Francuskoj nisam se vratila s prstenom na ruci, ali jesam s bogatim životnim iskustvom. U želji da svim prijateljima u Srbiji prenesem samo delić onoga što sam osetila tamo, odlučila sam da ih počastim jednim gurmanskim doživljajem.
Servirala sam prelepi Brie sir s mekom belom, paperjastom kožicom, ispod koje se nalazi kremasti sir mekane strukture. Na krišku domaćeg toplog hleba premazanog belim lukom stavila sam Brie sir. Uz njega sam poslužila dinju i penušavo vino.
I dok su prijatelji jeli lagano parče po parče hleba sa Brie sirom i ispijali vino, a priča je tekla sama od sebe - shvatila sam da ne znam zašto sam morala da odem u Francusku da bih probala ovaj sir kada sam kod nas pronašla onaj koji sam i tamo probala - President Camembert.
Jedva čekam da opet okupim prave ljude oko sebe i da uživamo u ovim fenomenalnim ukusima. Imaćemo najbolje od najboljeg ili, što bi Francuzi rekli, Creme de la Creme.
Jer - uživanje je važno!
