Ljubav je za mene privatna stvar i nikad, ni za sto godina, nisam mislila da će mi se desiti na poslu. Smatrala sam za najveći kliše simpatije među kolegama. Ali znate za onu izreku “nikad ne reci nikad”? E, upravo tako. Sudbina je odlučila da me dematuje.
Bio je ponedeljak kao i svaki do tada, ali ovaj put za stolom preko puta mog, sedeo je APOLON. Bog glavom i bradom. Visok, crn i prezgodan.
Sedajući zbunjena za sto, pogledala sam u nebo i tiho prošaputala: “Svaka čast, majstore, svaka čast!”
Zahvaljujući Božijem dobrom delu, nisam mogla da sastavim misli čitav dan. Čula sam da je dotični lepotan došao kao pojačanje, ali nikako nisam mogla da načujem kako se zove ili da stupim u bilo kakvu konverzaciju sa njim.
Narednih sedam dana započinje moj najveći košmar: pratim svaki njegov korak, pokret, mimiku, a misli ne mogu da sastavim. Posao se gomila, dok ja patim za kolegom. Bože, da li je moguće da se ovo dešava baš meni?
Poznata sam kao radoholičar, ali ove nedelje sam ostajala sve dok je on sedeo na poslu u želji da me nekako primeti. Međutim, kako su dani prolazili i ništa se nije dešavalo, moje maštarije su počele da se proređuju i stišavaju.
Na kraju sam došla do tog momenta da sam samo konstatovala da je ušao u prostoriju i to je to. A onda se desilo čudo. Kunem vam se da je duvao vetar, gromovi su udarali, zemlja se tresla.. Ali to sam videla samo ja, ostali su videli njega kako prilazi mom stolu sa Kapri sladoledom.
"Zdravo, primetio sam da svaki dan jedeš ovaj sladoled. Igrom slučaja imam dva, pa sam jedan doneo tebi. Šteta da propadne," govorio je on, ali ja ništa nisam čula. Što se mene tiče, mogao je da peva i neku pesmu od Vlade Georgijeva – ne bih znala.
U glavi su mi sva rotaciona svetla radila, dok se jedna panična rečenica odbijala od prazne zidove moje glave: “Reci nešto, reci nešto….”
“Molim?” rekla sam nekim piskavim glasom i zacrvenela se kao nikad do tada.
Zastao je, osmehnuo se, namignuo i rekao polako: “Hajdemo na pauzu...”
Pošla sam za njim kao u nekoj magli, dok su mi se noge tresle: “Bože, samo ne dozvoli da ovde padnem. Samo da se ne osramotim još više…”
Izgleda da sam u nekom od prošlih života uradila neka ozbiljna dobra dela, jer Bog je odlučio da me podrži ovaj put i narednih meseci. Jer od te pauze i Kapri sladoleda sve je počelo i traje još uvek.. Sve, pa i moja neverovatna ljubav na poslu.
