Da li vam se nekada dogodilo da poželite da zagrlite jednu kuću? Eto, meni se to dogodilo, kad sam ugledala dom Marine i Vuka Krstića. Neobična je to kuća, sagrađena od trske, drveta, slame i ljubavi, ljupko uklopljena u brežuljkasti obronak Fruške gore kao da ovde oduvek pripada. Sva topla, gostoljubiva, nekonvencionalna, razbarušena, šašava i očaravajuća u svom teranju inata konfekcijskim standardima.
Naravno da ona i liči i priliči svom tvorcu - arhitekti Vuku Krstiću, bosonogom umetniku sa gustom grivom prosede kose skupljene u rep, koga mesto ne drži ni deset minuta. Dok sam uz domaće đakonije razgovarala sa Marinom, po celom imanju su se orili njegov smeh i šale kojima je zabavljao moje kolege pokazujući im kuću i baštu. Na prvi pogled, Marina je sasvim drugačija.
Ovu smirenu, nežnoliku i negovanu ženu u beloj haljini od indijskog platna teško mogu da zamislim sa zemljom pod noktima, a još manje kako "tera" kosilicu za travu po vrelom letnjem danu. A ipak je Marina tvorac i glavni baštovan u njihovoj permakulturnoj bašti i velikom voćnjaku sa desetak vrsta voća na ukupno 50 ari, i kako kaže, pravi je "sivonja" kad zapne da radi.
Njih dvoje pripadaju grupi "novih nomada" koji su jednog dana odlučili da podignu sidra i ukotve se u novoj luci. Takvih će biti sve više jer se civilizacija razvija u evolutivnim skokovima a nakon industrijske i informatičke revolucije, sve je očiglednije da je na pomolu snažan talas ekološke i spiritualne osvešćenosti. "Zov" prirode budi duboku emotivnu energiju kod mnogih ljudi jer je naša vezanost za nju arhetipsko osećanje zapisano zauvek u ljudskim genima.
"U prirodi čovek vidi nešto onoliko lepo koliko je lepa njegova vlastita priroda", pisao je veliki panteistički filozof R. V. Emerson.
Teško je poverovati da su Vuk i Marina uspeli da za devet meseci prodaju svoj stan u Beogradu, podignu kuću i urede je kao najtoplije gnezdo, odneguju baštu, zaleče stare i zasade nove voćke, dokupe vinograd pa čak i naprave 300 litara vina.
