Kad je 21. aprila 1926. na svet došla Elizabeta Aleksandra Meri, malo ko je očekivao da će ona jednog dana postati kraljica. U to vreme na tronu Ujedinjenog Kraljevstva bio je njen deda Džordž V, a devojčica je bila tek treća u liniji nasleđivanja, iza strica i oca. Ali, sudbina joj je dodelila druge karte, te Elizabeta II nije postala samo kraljica već i britanski monarh sa najdužim stažom.
Neopterećene dilemama da li će se ikada naći na tronu, prva kćerka vojvode i vojvotkinje od Jorka i njena mlađa sestra Margareta imale su mirno i veselo detinjstvo. Rasle su okružene sluškinjama, psima i ponijima, uz mnogo igre u engleskim i škotskim selima. Njihova odvažna dadilja, Škotlanđanka Merion Kraford Krafi, uspevala je da im pokaže i nešto od života običnih ljudi, vodeći ih po Londonu metroom i autobusom.
Do Margaretinog rođenja, 1930, Elizabeta je bila jedino dete, te je bila previše ozbiljna za svoje godine. Posle prve posete dvogodišnjoj princezi Vinston Čerčil je zapisao u svoj dnevnik: ‘Ona odiše autoritetom i mudrošću nesvojstvenim detetu’. Dadilja Krafi je primetila da je ‘pedantna i metodična kao njen otac, marljiva i najsrećnija kada je zauzeta’. Rano je pokazala i sposobnost da razvrstava obaveze po važnosti – ta osobina joj je kasnije pomogla da se uspešno nosi sa zahtevima svog položaja.
Elizabetini snovi iz detinjstva, da će živeti na selu kao dama, s mnogo konja i pasa, pali su u vodu 10. decembra 1936. Tada je sluga desetogodišnjoj Lilibet, kako je i danas zovu njeni najbliži, doneo vest da je njen otac neočekivano postao kralj, samo četiri dana pre četrdeset prvog rođendana. Njegov stariji brat Edvard VIII abdicirao je kako bi se oženio Volis Vorfild Simpson, Amerikankom koja je iza sebe već imala dva braka.
Edvard je na tronu bio samo deset meseci nakon smrti oca, kralja Džorža V. ‘Da li to znači da ćeš ti biti sledeća kraljica?’, pitala je Elizabetu njena mlađa sestra Margaret Rouz. ‘Hoću jednog dana’, odgovorila je ona, na šta joj je Margaret sažaljivo rekla: ‘Jadna ti’.
Elizabetin otac Albert postao je kralj Džordž VI, pokazujući time da će održati kontinuitet vladavine svoga oca, Džordža V. Ipak, po očevom stupanju na presto Elizabeta nije postala ‘sigurni naslednik’, jer je postojala šansa da njeni roditelji dobiju i sina. Međutim, u ono vreme se treći carski rez, kako su i buduća kraljica i njena sestra došle na svet, smatrao rizičnim za majku.
Džordž VI nije bio vaspitavan za ulogu kralja. Plakao je kad je sa majkom razgovarao o obavezama koje ga čekaju.
‘Nisam nikada želeo da se to desi. Ja sam samo mornarički oficir, to je jedina stvar u koju se razumem’ – govorio je rođaku lordu Luisu Mauntbatenu.
Novi kralj je bio povučen, imao je problema sa napadima anksioznosti i prilično je mucao, što ga je dovodilo do ludila, a kulminaciju su predstavljale eksplozije lošeg raspoloženja, koje je zvao ‘škrgutanje zubima’. S druge strane, bio je privržen porodici, iako se potpuno posvetio kraljevskim obavezama.
Trudio se da njegova Lilibet bude spremna da ga nasledi i postane sve ono što on nije mogao. Zbog toga joj je promenjen način obrazovanja – u to doba mlade dame iz njenog staleža su se školovale kod kuće, i akcenat je bio na praktičnom, a ne na akademskom znanju. Ali buduća kraljica je morala da zna mnogo više od obične dame. Od početka 1939, tada trinaestogodišnja Elizabeta je dva puta nedeljno odlazila kod ser Henrija Martena, prorektora koledža Iton. U njegovoj radnoj sobi slušala je predavanja o istoriji i britanskom ustavu.
Marten je uveo rigorozan nastavni plan po kome je buduća kraljica, između ostalog, trebalo da savlada trotomnu knjigu ser Vilijama Ensona ‘Zakon i običajno pravo u ustavu’, što nije bio naivan posao, pošto je britanski ustav skup zakona, nepisanih tradicija i presedana, a menja se u zavisnosti od slučaja do slučaja. Princeza je proučavala Ensona šest godina, podvlačeći neke delove i dodajući svoje komentare pored teksta. Prema biografu Robertu Lejsiju ‘učila je kao da će postati predsednik Donjeg doma, a ne kraljica.
