Lepa, vredna, sposobna, a uz sve to odlična glumica i pre svega dobra majka i supruga, Mirka Vasiljević ušla je u projekat Kurir televizije bez mnogo dvoumljenja. Sve što takne, ispadne dobro, a Mirka postiže da, osim glume, radi i druge poslove koji su joj bliski i u kojima uživa. Brak sa fudbalerom Vujadinom Savićem u mirnim je vodama, a čekaju svaki slobodni trenutak da ga provedu s decom.
Kako se dogodilo da postanete voditeljka emisije "Komšiluk", u kojoj zajedno sa kuvarom Rašom Vlačićem pokazujete svoje kulinarsko umeće?
- Još kao dete imala sam priliku da budem novinar u dečjim emisijama. Tad mi je bilo zanimljivo da izveštavam s lica mesta i pružim kreativnost i lični pečat više od manekenstva, kojim sam se dotad bavila. S druge strane, kao neko ko ima veliku porodicu i u takvoj je i rastao, kuvanje, specijaliteti, probanje i novi recepti su mi vrlo bliski. U mojoj kući uvek žele da neko jelo probaju na ovakav ili onakav način. Kuhinja mi je od ranog detinjstva bitno mesto, a kuvanje je umeće koje nema kraj. Zato sam želela da pokažem svoje veštine i na tom polju.
Koliko vam prija saradnja s Rašom?
- Rašu sam pratila kroz neke televizijske projekte i delovao mi je simpatično, prijatno i prijateljski nastrojeno. On je veliki profesionalac, u šta sam se uverila tokom nekoliko snimajućih dana koje smo obavili. Svako snimanje je novo iskustvo, poznanstvo, što se nekad izrodi i u životno prijateljstvo. Spojilo mi se nešto poznato i nešto narodsko. Volim da sam deo naroda i imam kontakt s ljudima koji me poznaju putem medija. Nek me upoznaju i na ovaj način. Pa ja sam radila i tri sezone emisije "Svadba iz mog kraja", u kojoj sam se družila s ljudima koji tog dana prave veselje. Odatle sam se vraćala puna pozitivne energije, a tako je i sada.
Šta preferirate: kuvanje slatkog ili slanog?
- Više iskustva imam sa slanim. U srpskoj tradiciji je da sva tri glavna obroka budu slana. Slatke poslastice pravim kad imam vremena, volje i kreativnosti, kad dođe dan da se tome posvetim. Evo, sa svojom prijateljicom sam započela posao pravljenja torti isključivo od svežeg voća i nadam se da ćemo stvoriti brend. Takve poslastice sad najviše istražujem. Zovemo se "Karpos premium fresh fruits". Beograd je postao ozbiljna gastronomska metropola i sa našim ljudima i sa strancima.
U obilju spremanja hrane ima li mesta za vašu glavnu profesiju - glumu?
- Moja najveća ljubav, želja i opstanak u medijima upravo je gluma. Tamo sam svoja na svome. Ipak, ako ne probate nešto novo, vreme vas pregazi. Kad dobijem poziv da glumim, uvek se odazovem, tome ću dati prednost i biću najzadovoljnija. U međuvremenu, gledam da spojim lepo i korisno u onom što nije gluma, a ispunjava me. Odradila sam celu četvrtu sezonu serije "Urgentni centar" i čekam da počne da se prikazuje. A sa svojom glumačkom trupom imam četiri predstave , igramo ih punih deset godina u Akademiji 28. Gostujemo po Srbiji jer nam je lako da se organizujemo. Veoma se gledaju "Pazi s kime spavaš", "Hot lajn" i "Voli me do kraja".
Imate četvoro dece. Anika je baš mala, a da li su Andrej, Adrijana i Mihajlo još uvek zainteresovani za fudbal, ili su malo povukli i na vašu stranu?
- Svi i dalje treniraju fudbal, vole sport i to ih ispunjava. Ja vozim, dovozim, čekam i organizujem, kao većina roditelja. Ako budu želeli da to bude njihov životni put i sreća, podržaću ih. Kao supruga profesionalnog sportiste znam i prednosti i mane tog posla. I naša deca ih znaju. Trudićemo se da im budemo odskočna daska. Polako ulaze u pubertet, nosi to izazove. Ali, i ja sam iskusila na svojoj koži te faze u ponašanju, prvo sa sobom, a onda i sa svojim bratom, koji je deset godina mlađi. Sva deca kroz to prolaze.
Kakva interesovanja pokazuje Anika?
- Pošto je ona dosta mlađa od njih, oni su joj centar sveta. Pratila ih je, kopirala i pored njih savladavala mnoge stvari. Kuća nam je uvek puna dece, naše i tuđe, koja vole Aniku baš zato što je mala. A Vujadin i ja smo u njoj dobili tipičnu devojčicu! Adrijana je odrastala između dvojice braće, tako da se više igrala muških igara kako bi im se približila. Sad mi je zanimljivo i nesvakidašnje da moja Anika voli da se šminka, oblači, sređuje, obuva moje štikle, stavlja sjaj na usta, igra, peva, traži da je slikam! E, probaćemo s folklorom jer time sam se i ja bavila. Anika će možda voleti ono što volim ja. Ne forsiramo nijedno od dece, tu smo da ih podržimo i uputimo.
Izjavili ste da Vujadin već drži predavanja devojčicama kako da se ponašaju?
- Pa da, on je tipičan Balkanac, vrlo zaštitnički nastrojen prema ćerkama. Smatra da one celog života treba da budu njegove male princeze, ali vreme ga polako već demantuje. Može on da priča, ali svako ima svoj put odrastanja i sazrevanja. On treba samo sam sa sobom da se izbori.
O vama vlada mišljenje da mnogo radite, sve stižete i postižete. Šta vam je najteže?
- Apsolutno mi ništa nije teško. Ne živim u prošlosti ni u budućnosti, već u sadašnjosti. Zahvalna sam na onom što imam. Kad mi nešto fizički teško padne ili me muče brige, znam da sve prođe. Ne dozvoljavam da me obuzme život u strahu, negativnosti i stresu, jer to donosi samo loše. Sve se rešava hladnom glavom, korak po korak. Čovek može sve ako hoće i nađe način da to postigne. Još ako ima prave ljude oko sebe, onda je na pravom mestu.
Ljubav je najjači motiv?
- Sve što moja deca gledaju da radim, koliko obaveza imam, utiče na njih i daje im primer. Kad sam bila mala, pitala sam se kako moja mama stiže sve, i oko kuće, mene, svega... Četvoro ljudi u mojoj porodici bilo je angažovano oko mene jedne, a ja se trudim da nikog ne opterećujem, već sve sama odradim. To što je radila moja majka, radim i ja.
Radili ste "Svadbu iz mog kraja", a vi i Vujadin nikako pred oltar. Rekli ste da ste suviše opterećeni sitnicama vezanim za takav događaj.
- Priznajem da sam ja krivac što još nismo venčani. Opterećivala sam se raznim detaljima dok sam bila mlađa. Sad imamo malo vremena za sebe pojedinačno. Troje dece imaju jedanaest aktivnosti od ponedeljka do petka, nemamo mnogo prilike da budemo zajedno. Oni odrastaju, otići će svojim putem, a uspomene koje se stvaraju u porodici niko ne može da oduzme. To će grejati srce i dušu kad dođemo u zrele godine. Tad možemo da budemo mirni i spokojni zato što smo proveli zajedno lep deo života kad su deca bila pod našim krovom. I Vujadinov i moj posao pun je neizvesnosti, pa kad moj muž dobije taj kratki odmor, želim da ga zadržim za nas, da radimo šta nam je volja. I tako, iz godine u godinu, očas prođe 15! Sad je mnogo veći i broj ljudi koji treba da nam dođe na svadbu. Želeli smo da krajem maja imamo veliku privatnu proslavu, ali meni je upao ovaj projekat s kuvanjem baš tih dana. Opet se mimoilazimo, ali znam da će svadba doći baš kad bude trebalo.
(Ljilja Jorgovanović)
