Roberto Beninji je rođen 1952. u jednom od najsiromašnijih toskanskih sela tog vremena. Detinjstvo je proveo s roditeljima i tri starije sestre u veoma teškim uslovima, u kući koja nije imala ni strujeu ni vodu. Njegov otac Luiđi završio je u Musolinijevom koncentracionom logoru, gde je doživeo prave strahote. Kasnije je prepričavao sve grozote koje je tamo video, a mali Roberto upijaoje svaku njegovu reč. Upravo to je bio povod da kasnije napravi briljantni film "Život je lep", koji je u određenoj meri autobiografski.
Škola mu se nije dopala
Iako je bio je krhak i premalen, njegova živahnost je prva upadala u oči. Primetivši njegovu pronicljivost, lokalni sveštenik ga je o trošku crkve poslao u katoličku školu u Firenci. Za njega, koji je poticao iz siromašne porodice, to je bio pravi luksuz. Tamo je završio osnovnu i započeo srednju školu, ali ubrzo ju je napustio jer ga crkva nije zanimala. Privlačile su ga potpuno druge stvari, pa je počeo da radi u jednom putujućem cirkusu sa željom da postane klovn. Pošto se ni to nije ostvarilo, kao iluzionista je radio do tačke iscrpljenosti, sve dok ise i toga nije zasitio.
Prva popularnost u selu
Vratio se u rodno selo i odlučio da postane pesnik. Svoje duhovite pesme čitao je meštanima, koji su ga slušali s visokih bačvi s vinom i sa krovova kuća. A kad je shvatio da može da bude još popularniji, otišao je u Rim sa željom da ga potpuno osvoji. Završio je u pozorištu Satire, gde su ga članovi grupe gledali s nipodaštavanjem jer, budući da nije bio obrazovan, nije znao autore nekih dela. Tu je shvatio svoje nedostatke i počeo da čita knjige noću. Godinu dana kasnije postao je visokoobrazovani mladić.
Susret s Bertolučijem
Njegova glumačka karijera počela je 1972, kada ga je direktor jednog rimskog pozorišta, zadivljen njegovim zabavnim nastupima u društvu, pozvao da radi kao glumac. A 1975. godina bila je ključna, jer je upoznao legendarnog Bernarda Bertolučija. . Reditelj ga je jako zavoleo, saradnja se nastavila i počele su da se nižu važne uloge u brojnim filmovima, što mu je donelo neverovatan uspeh.
Fatalna ljubav
U filmu "Ti me pokrećeš", koji je sam režirao i u kom igra glavnu ulogu, partnerka mu je bila slatka Nikoleta Braski. Tokom snimanja stalno su razmenjivali knjige. A onda je, nakon što je film završen, izmislio da mu fali jedna za koju je čuo da je ona sigurno ima, samo da bi je ponovo video. Od tada su postali nerazdvojni, zajedno su išli u bioskop i pozorište skoro svaki dan. Ubrzo su se venčali, a Nikoleta je nakon toga glumila u skoro svim njegovim filmovima, pa i u onom najpoznatijem "Život je lep", koji govori o tragediji Holokausta. Osvojio je mnoge prestižne nagrade, među kojima i tri Oskara.
Reči koje se pamte
Kad je njegova supruga doživela tešku saobraćajnu nesreću, Roberto je stalno bio uz nju, pa je uz njegovu podršku to prebrodila. A kad je dobio Zlatnog lava za životno delo, rekao da on uopšte nije zaslužio celu nagradu. Posvetio ju je supruzi, uputivši joj sledeće reči:
- Ja zaslužujem samo mačku, a ne lava. Krila su tvoja, ti si mi ih dala. Ne mogu da posvetim ovu nagradu tebi jer je ona već tvoja. Tokom ovih 40 godina sve smo radili zajedno. Ako bih merio vreme, to bih radio u odnosu na ono koje je bilo pre i ono sa tobom. Ovu nagradu možemo da delimo. Zapravo, ja ću da uzmem samo rep, sve ostalo je tvoje. Krila su tvoja, jer ako sam u bilo čemu uzleteo, to se dogodilo zahvaljujući tebi i tvom talentu kao glumici, tvojoj ženstvenosti i svetlu koje širiš - izgovorio je u dahu, dok je Nikoleta plakala od sreće iza zatamnjenih naočara. Ovaj italijanski glumački par u srećnom je braku već 33 godine. I može se reći da je njihov život zaista lep.
