Čitava Srbija bruji o tome kako je Jovana Jeremić dobila još jedan novi termin na Pink televiziji i povećanje plate. Naime, voditeljka će sada raditi petkom, a pored plate na poklon od Željka Mitrovića dobila je automobil od 30.000 evra.
"Odluka kompanije u kojoj radim, tj Željka i Milice Mitrović je bila da dobijem još jedan dan za svoju emisiju. To je njihova odluka jer je rejting koji pravim vikendom veliki, tako da je je sve jasno. Ovo je ujedno bila i moja velika želja duže vreme, a koju su oni uslišili, tako sam zahvalna. Opet ponavlja, rezultati su doveli do toga da sve ovo podignemo na viši nivo, tako da nastavljamo još jače kad su teme i emisije u pitanju. Taj petak mi je bio potreban jer sada imam u planu da delim program na politiku, geopolitiku, na čudne neke pojave u svetu, odnos Srbije i sveta i sve će se dubinski raditi. Svaki dan će biti rezervisan za određene teme. Tu su i kao i do sada vikend dani na koje su gledaoci navikli, a ovakav vid jutarnjeg programa ima samo Pink. Ja jesam taj američki tip voditelja, dosta podsećam na njih, na Opru Vinfri i taj sistem rada, zato me mnogi i zovu srpska Opra Vinfri. Volim taj zapadni sistem funkcionisanja medija, volim spontanost i protivnik sam svega što je uštogljeno i namešteno," rekla je Jovana, pa je podvukla da nikome nije došla na mesto kada je petak u pitanju.
Kako je Jovana uspela da postane jedna od najtraženijih voditeljki u regionu?
Rođena 25. oktobra 1990. godine, u Ljigu, gde je pohđala osnovnu i srednju školu. Odrastala je "na Ibarskoj magistrali", gde su njeni roditelji držali poznatu kafanu koju su posećivale istaknute ličnosti. Za razliku od većine svojih vršnjaka, ona je svoje tinejdžerske dane provodila tako što je pomagala roditeljima u kafani.
Nakon završene srednje škole, preselila se u Beograd, gde je završila Pravni fakultet i master studije.
"Ja sam imala svoj cilj u životu koji već sada ostvarujem, a to je da završim fakultet i da od svoje diplome, od svog uma i znanja, mogu sama sebi da kupim Guči i Pradu, a da ne moram da idem sa nekim starkeljom da bih to sve imala. Ja sam kao klinka volela da imam skupe stvari, a sada ih imam i sve mogu sebi da priuštim. Bilo je trenutaka kada sam učila po dvanaest sati u čitaonici. Izađem napolje posle tokog vremena i samo krenem da plačem jer vidim srećne i zaljubljene ljude oko sebe, a meni je u glavi samo da moram da naučim preko 1.000 strana i da položim ispit".
"Sve bi mi bilo lakše da sam imala tu psihičku podršku, ali moji roditelji mi se nisu mešali i to je ok, jer su u meni probudili borca. Ali bilo mi je teško tokom četiri godine studija jer sam znala da moram biti na budžetu jer nemam novca i da moram sve da položim. To mi je bilo jako teško. Imala sam mnogo uspona i padova i milion puta sam se vraćala kući uplakana i pitala se: Da li sve ovo ima svrhe i da li sve ovo ima cenu, hoće li mi se sav ovaj trud isplatiti? Evo, sada kada razmišljam o tome plače mi se. Kada sam završila četiri godine studija, ja sam dve godine volonirala bez dinara i nisam mogla da se zaposlim nigde iako sam bila najbolji student. Mladi ljudi ne smeju da gube nadu. Mi živimo u zemlji gde moramo izdržati period čeličenja. To je meni bilo jako teško jer vidim da ljudi koji su manje kvalitetni uspevaju, a ja koja sam najbolja, ne mogu.
Iskreno, ja sam radila sam kao konobarica u restoranu koji drže mama i tata i tu sam skupljala svaki dinar da bih sebi kupila neku odeću. Ma i kuvala sam, čistila, radila na roštilju i skupljala od stipendija jer sam imala sve moguće stipendije Fonda za mlade talente i bila sam druga u Srbiji iz srpskog, u Gimnaziji iz jezičke kuture, na republičkom i državnom takmičenju. Zato su moji roditelji hteli da ja budem advokat i opet ih nekako razumem. Školovali su me za to i nisu me podržali kada sam odlučila da radim na televiziji. Sada su ponosni na mene, ali pre nisu bili jer nisu mogli da shvate čime ja želim da se bavim u životu. Haljinu za apsolventsko veče sam kupila od stipendije i kožnu jaknu od 300 evra. Volim da se lepo oblačim i nikada neću zaboraviti koliko sam bila srećna kada sama sebi nešto priuštim jer mi roditelji nisu kupovali, nisu imali od čega. Kada sam izlazila u grad, pila sam jedno vino, a onda samo vodu, nisam se rasipala kao drugi jer znam da cenim dinar", priseća se Jovana sa suzama u očima.
Pre par godina je ovako govorila za naš magazin Lena:
"Ja sam urednik i voditelj jutarnjeg programa, neko ko svoja pitanja i teme pravi sam, što znači da uredničke i novinarske poslove sama obavljam. Umem to da radim i moji rezultati to pokazuju. Ne volim samu sebe da ocenjujem, više bih volela da to uradi neki bard srpskog novinarstva, ali svakoga dana sve više učim, što je najvažnije. Radim na sebi i ne propuštam nijedan momenat da se poboljšam u nečemu što smatram da ne znam dovoljno."
*Šta vam je najbitnije u novinarstvu?
"Informacija i priča. Najviše volim da radim životne priče o normalnom čoveku koji doživljava strašne stvari. Želim da me po tome narod prepoznaje, kao i po stilu koji sam izgradila, jer ljudi se vezuju za moj glas. Ja sam glas školovala kod Drage Jonaš u Valjevu, pa kod Dragane Kaucki. Imam specifičnu boju glasa, koju ljudi vole. Želim da emisiju vodim drugačije, da dam svoj pečat i autentičnost - kao što jeste. Zato sam i uspela u ovom poslu."
*Trpi li vaš porodični život zbog posla?
"Trudim se da sve držim pod kontrolom, ali uvek nešto trpi. Ali što se tiče kućnih poslova, to ne radim i neću raditi nikada. Čišćenje, kuvanje, peglanje, ribanje - to nije za mene. Neka to rade druge žene koje su u tome bolje. Ja nisam sveznalica."
*Šta biste poručili devojkama koje nameravaju da postanu novinarke?
"Prvo, neka rade na svom znanju i obrazovanju. Drugo, neka rade na svom fizičkom izgledu. Neka se uzdaju samo u svoje znanje i sposobnosti. Ocene na fakultetu samo su ulaznica u svet medija. Od toga da li su "kadre stići i uteći, i na strašnom mestu postojati" zavisi da li će napraviti karijeru."
