Šta god da radi, Katarina Žutić je uvek izazivala pažnju, od rođenja. Ćerka glumaca Svetlane Bojković i Miloša Žutića proslavila se talentom i lepotom u filmu "Vizantijsko plavo" po romanu Milorada Pavića. Često je gledamo u TV serijama, a stalni je član Ateljea 212. Više od deset godina je u braku s Nemanjom Aćimovićem, bubnjarem grupe Jarboli. Uprkos obavezama u pozorištu i na televiziji, Kaja sve više vremena provodi u svojoj vikendici nadomak glavnog grada, s mužem i psom.
Kad pričate s prijateljima, pitaju li vas ili se čude da baš tipična gradska žena, pojam urbanog, voli da živi na tridesetak kilometara od Beograda i radi zdušno na svom imanju?
- Moji prijatelji su sličnih godina kao i ja i u potpunosti razumeju tu moju potrebu. Nismo više klinci da nam treba izlazaka po kafićima i klubovima, svi smo više za mirno opuštanje. Mada, moram da priznam da sam i kao mlađa volela da boravim ovde. Pravili smo roštilje i sve po redu, ali tada nisam ni imala kad da ostanem ovde preko celog leta, jer more je bilo zvezda leta. Sad je drugačije.
Šta vam život u prirodi daje? Uzima li vam nešto?
- Priroda mi pruža mir, snagu, daje mi energiju i inspiraciju, a zaista ne uzima ništa zauzvrat. S druge strane, blizu sam grada i šta god da treba, mogu da stignem brzo i završim sve poslove začas, pa idem nazad u svoj mir i zelenilo.
Koji vam seoski poslovi najbolje idu od ruke i ima li onih koje nikad ne biste mogli da radite?
- Volim da radim po bašti, kosim, sadim, zalivam, pa čak i okopavam. To nekako tretiram kao vežbu za zatezanje mišića. Ranije sam sadila povrće, ali to je bilo dosta naporno, pogotovo krompir! Prvo zakažem kiropraktičara, pa onda "zagrćem" krompir ili ga vadim iz zemlje. Motika je čudo! Kad je oštra, čini ti se "vidi kako lako ide, ček, još malo ću", ali posle ne mogu da se pokrenem. Moja komšinica je imala koze, pa sam ih muzla jedno vreme i zauzvrat dobijala mleko da pravim sir. To sam baš volela! Koze su divna stvorenja, ali ona više nema koze...
Čim neko živi van grada, odmah nastaje kliše kao da taj u grad uopšte ne ide! Naprotiv, nedavno ste imali premijeru u Ateljeu 212. Živite li dva života?
- Zimi nisam na selu, to mi je suviše komplikovano. Ovo je stara kuća, nema izolaciju, trebalo bi dosta da se uloži da bih mogla da boravim ovde i zimi. A i struja je skupa, pa to sve povlači jedno drugo. Ovog proleća sam bila u gradu i radila sam predstavu "Obraćanje naciji" u Ateljeu 212, tako da sam preskočila da posadim lepog glišu, ali sam posadila begonije! Evo, sad su pune listova, samo još nema pupoljaka. Cveće mi se bilo razbolelo, ali sam sad uspela da ga oporavim. Sebe smatram pticom selicom, prija mi da živim više života i ne znači mi puno da negde odem na nekoliko dana. Nekako to više tretiram kao cimanje. Volim da u potpunosti doživim energiju nekog mesta, da uđem u ritam tog života, tako punim baterije.
Oprobali ste se i u režiji, a sada se već izvesno vreme bavite slikarstvom. Imali ste nekoliko izložbi, vaše slike su apstraktne, a motiv je uglavnom priroda. Zašto ste izabrali akvarel, jednu od najtežih slikarskih tehnika?
- Mislim da nijedna tehnika nije laka, a akvarel se možda smatra najtežom da bi se postigao realizam. Lično ne volim realizam u akvarelu, ali za poluapstraktne pejzaže je pravi izbor. Akvarel sam izabrala i iz praktičnih razloga - ne zauzima puno mesta. U stanu u gradu imam jedan ćošak i policu koja mi služi za slikanje, a ostale tehnike zahtevaju veći prostor. Međutim, našla sam rešenje: od jeseni ću imati svoj atelje i radujem mu se kao malo dete. Moći ću da se upustim u dalje traganje za svojim izrazom bez prostornog ograničenja. Sem toga, za razliku od ostalih tehnika, akvarel nudi tu prelepu igru pigmenta vode i vazduha, to je igra koju beskrajno volim da igram. Podseća me na samu prirodu, koja je obično i motiv na mojim slikama. U akvarelu je ritam od esencijalne važnosti.
Koji je vaš lični motiv da slikate? Jeste li želeli ranije da se time bavite, ali život odvede na drugu stranu?
- Oduvek sam nešto crtala i slikala, radila sam kao mlađa portrete bojicama, uljanim i suvim pastelima, kao i akrilne simboličke poluapstraktne portrete, ponekad i pejzaže... Kad sam bila devojka i rekla mom tati da hoću da idem na slikarstvo, on mi je rekao da ću u tom slučaju morati bogato da se udam, da ima ko da me izdržava. Tako se završila moja težnja za slikarstvom kao profesijom, pa sam upisala glumu, kao sledeći najprihvatljiviji životni put.
Kome se vaši radovi za sada najviše sviđaju?
- Mislim da se sviđaju ljudima koji vole umetnost. Primetila sam da slike obično kupuju ljudi koji su i sami talentovani za neku vizuelnu umetnost, ali jednostavno nemaju vremena da se tome posvete jer ih život gura u nekom drugom pravcu.
Ko koga više posećuje, majka vas ili vi nju?
- Najčešće ja idem kod nje. Ponekad i ona dođe, ali retko. Svetlana je puna energije i ima razne obaveze u toku dana, pa ju je teško uhvatiti, ha-ha! Svakako ja uglavnom odem do nje ili se nađemo u obližnjem kafiću na kafi.
I muž vam je umetnik. Dajete li jedno drugom korisne savete?
- Da, mi smo zaista kompatibilan par, razumemo se i ne opterećujemo jedno drugo. To je izuzetno važno za zajednički život. Mi smo uvek jedno drugom podrška, a kad ima kritike, to je uvek ona konstruktivna i prava, u cilju da budemo bolji u tome što radimo.
Vaš pas je sigurno veoma srećan. Šta voli najviše na selu?
- Teško je reći šta voli najviše, pošto tamo voli sve! Ona zimi mnogo češće spava i malo se i ugoji, dobije zimsku kilažu, ha-ha! A onda dođemo ovde, trči, druži se sa ostalim kučićima u kraju, svi je vole i uživa skroz!
Stil.rs/Ljilja Jorgovanović
