Dok čekamo da ga gledamo u seriji "Feliks" na Kurir televiziji, s popularnim glumcem razgovaramo o uspesima i neuspesima, onome što ga tišti i daje nadu, zabludama i pobedama.
Dugo je Tika Stanić bio pamćen kao lik kralja Aleksandra, poslednjeg iz dinastije Obrenovića. Međutim, poslednjih deset godina odigrao je niz uloga koje će se pamtiti, od "Falsifikatora", preko serijala Radoša Bajića, pa do role inspektora Marjanovića u "Ubicama moga oca". Iza njega su i velike pozorišne uloge, a govorenje delova romana "Na Drini ćuprija" deo je njegove posebnosti. Uvek šarmantan, galantan, sklon razmišljanju na sve teme, slavni glumac kao podršku ima suprugu Jelenu i dve razborite ćerke, Milenu i Sofiju, s kojima prebrodi i najveće teškoće.
Sviđa li vam se što stanujete između Kosovske i Takovske ulice?
- Da. Praktično je. I dok sam iznajmljivao stanove tražio sam da budu tu, oko Ateljea 212. Iako poslednjih godina više radim na televiziji nego u pozorištu, dragoceno mi je to vreme između prepodnevnih proba i večernjih predstava. Iskoristio sam ga, nisam ga bacio.
Ima ljudi koji ne znaju šta će s vremenom.
- Zapamtio sam priču svog poznanika, inače sa one strane zakona, koji mi je govorio o kocki. Umeo je za jednu noć da izgubi ili dobije milion maraka. Kad izgubi, uzme pištolj, ode u pljačku i vrati novac. Ali nikada nije uspeo da vrati vreme koje je izgubio kockajući se.
Kakvu ste pouku izvukli?
- Jedino vredno što čovek treba da pruži svojim najbližima jeste vreme provedeno s njima. Sad znam. Umrla mi je mama. Moje okruženje smatra da sam bio izuzetno dobar sin. Prošle godine je bila sa mnom u sobi u hotelu na Ubu gde smo snimali "Kamiondžije" i, spolja gledano, bio sam dete od 60 godina koje je vodilo računa o majci. Ja znam da je to nedovoljno i da sam mogao više. To me tišti, i u odnosu na braću koja su umrla. Samo vreme ne možemo da kupimo. Ono curi i šteta je koristiti ga na gluposti i nepotrebne stvari.
Sigurno je vaša porodica srećna što ste sve popularniji i što vas vole.
- Ma ne. Otkad je mama otišla, kad gostujem u nekoj emisiji, više nemam kome da javim da to gleda. Ljutila se što joj nekoliko puta nisam javio, pa joj je njena drugarica Maca iz Niša rekla da je "Tijo bio na televiziji". Moja porodica, srećom, nema mistifikatorski odnos prema mom poslu. Mnogo toga što radim na televiziji moja deca i ne gledaju, već gledaju ono što njih zanima.
Mnogo radite. Imate li dovoljno novca za svoje potrebe?
- Baveći se produkcijom, bio sam finansijski neuspešan. Ostao sam u ogromnim dugovima. Neki moji filmovi prosto su ugušeni nekom zločinačkom namerom, recimo, "Top je bio vreo", koga su proglasili antisrpskim i imao je 800 gledalaca. Uglavnom, sada radim da bih vraćao dugove produkcije. Glumac Stanić vraća dugove producenta Stanića. Ali, ne žalim se. Neke uloge koje bih možda odbio bio sam prinuđen da prihvatim, a ispalo je da će se te serije vrednovati kao kvalitet. Ponosan sam na to kako sam igrao Marjanovića u "Ubicama moga oca", kao i na mnoge druge novije uloge. A popularnost iz tih serija dovela je ljude da me gledaju kako govorim "Na Drini ćuprija", skrenula pažnju na ono što najviše volim. Pre 20 godina naučio sam taj roman kao celinu iz koga vadim i govorim delove.
Je li moguće imati najdraži lik iz ove knjige?
- Ne. Od životnih okolnosti u kojima se trenutno nalazim biram one delove romana koji će i meni objasniti zašto mi se neke stvari dešavaju. Ima mnogo mudrosti u Andrićevom delu, i to ne njegove lične, već kao da je pokupio kolektivnu mudrost svih naroda sa ovih prostora. Pre nekoliko godina moje dete me je pitalo: "Tata, šta sam ja? Ne mogu da kažem Jugoslovenka jer se to raspalo, nisam bila ni rođena. Rekla bih da sam Balkanka, jer ima toliko zajedničkog i istog među narodima sa kojima smo nekada živeli". Najvažnije je razumeti drugog.
Da li je tako i u glumi?
- Radeći tri godine kao profesor glume na Akademiji umetnosti, osvetlio sam jednu misao: partner je uvek u pravu. Ako odustanete od svoje ideje kako partner treba da igra i prihvatite njegov način - bićete dobri u toj ulozi. Reagovaćete na ono što se stvarno dešava i vaša radnja će biti tačna. Garantujem da je tako i u životu. Nije bitno ko koga vuče. Čak i da koči, postoji razlog. Kao što kaže Andrić o srpskoj i turskoj deci: "I nema primera da je ikad ikome uspelo nekoga da razuveri, ili da je ko promenio svoje mišljenje". To je osnovni problem svakog društva, pa i politike.
Ima li toga da neko isijava i vuče celu ekipu napred?
- Ono što mi glumci znamo, a političari ne znaju je ovo: najlepše je igrati s boljima od sebe. Nije dobro biti najbolji u svemu. Bolji vas uvek inspirišu. Bio sam umetnički direktor Narodnog pozorišta Republike Srpske i za ruku sam tamo odveo Cecu Bojković, Đuzu Stojiljkovića, Mišu Janketića i Petra Kralja, da glume s njihovim mladim glumcima. Siguran sam da je to uticalo da su se danas ti mladi glumci pokazali kao veoma bitni i značajni u filmovima i serijama. Pored ličnog talenta, rad s najvećima imao je ogroman uticaj. Hvala mojim kolegama koji su uložili ogroman trud da odu tamo, nije to ni lako ni blizu. A izabrao sam ih osluškujući koga bi moja tetka Jagoda, koja je živela u Laktašima, i ostala familija voleli da vide.
Šta mislite o mladoj generaciji?
- Imaju razvijenije i solidarnost i ekološku svest, jer će oni da žive u uslovima ekoloških katastrofa. Ne treba da ih savetujemo koje zanimanje da biraju, jer mnoga od njih više i ne postoje. Deca znaju šta su to nove profesije, osluškuju. Meni ne smeta što pričaju u skraćenicama. Imaju svoj jezik, svoje emocije, komunikaciju. Moji roditelji, Nedeljko i Grana, upoznali su se preko oglasa u novinama. Danas se deca upoznaju preko Fejsbuka, drže časove engleskog Kinezima. Nije to samo zarada od nekoliko dolara po satu, već upoznaju nove svetove. Naša deca su bolja od nas i verujem da će zbog toga i svet postati bolji.
Kako se osećate nakon iskušenja boemskog života?
- Kada sam pre 20 godina prestao da pijem, nakon dve-tri godine apstinentskog staža shvatio sam da sam bio prevaren kako u tome ima nečeg lepog. Sada znam da je to laž i da sam pogrešno vaspitan. Niko mi nije rekao da ne pijem, rekli su mi: "Nemoj toliko". Ma zašto bih uopšte i malo? To je put u propast. Alkoholizam i skriveni alkoholizam su veliki društveni problem. Mi i deci dajemo da piju. Prekorevaće me prijatelji, ali težak sam protivnik alkohola. Više ne pijem i ne zavidim onima koji to rade. Srećan sam što ne pijem i ponosan sam na tu činjenicu.
Kako je porodica reagovala na finansijski krah?
- Prebrodili smo sve teškoće jer imamo sličan odnos prema materijalnom. Sada svakome ko sa pozicija moći želi da mi nešto nametne kažem samo rečenicu: "Ali, ljudi moji, ja mogu stati u red kod svog deteta!" Moja ćerka Milena sve nas je uvukla, i mlađu Sofiju i njihovu majku, u Solidarnu kuhinju. Pre neko veče su skuvale 150 sutlijaša. Ona je jedan od organizatora, tako da tri puta nedeljno dele hranu beskućnicima. Kuvaju sami, volonterski, menjaju se i finansiraju iz malih donacija. Ne žele novac od onih koje smatraju krivcima što beskućnici postoje. I uspevaju da nahrane 150 ljudi. Moj doprinos sastoji se u tome da priložim svoj honorar od nekih predstava i nagovorim neke kolege da i oni to učine. Nije to samo hrana, već solidarnost, a na njoj jedino možemo da opstanemo.
* Tekst preuzet iz časopisa Lena, nedeljnog dodatka dnevnog lista Kurir
