Krajem juna ove godine, novinarka Lene, Ljilja Jorgovanović razgovarala je sa Ivanom Tasovcem.
Intervju prenosimo u celosti:
*Ovog juna punite 55 godina. Ne volite da se osvrćete i gledate u prošlost, ali jesu li rođendani prilika da se napravi retrospekcija života ili prosto - dan za zabavu, radost i druženje?
"Kad me je koleginica podsetila pre neki dan da mi se bliži rođendan, napomenula je da je u pitanju nešto okruglo. Nisam ni znao koliko punim, pa sam je zamolio za odgovor. Nakon što me je prosvetlila, rekao sam: "Auuu, zar ima već toliko?" Eto, to je moj odnos prema rođendanu i godinama. Šalu na stranu, to su prilike za sve ono što bi trebalo da radimo svaki dan, a to je osam sati zabave u poslu, osam sati druženja i 24 sata radosti."
*Uvek ste bili zanimljivi javnosti zbog svog položaja direktora BF, opuštenosti i imidža. Tako je i ostalo. I svoju bolest, tumor na kičmi, pregurali ste bez mnogo dramljenja. Je li to deo vašeg karaktera ili ste se trudili da ostavite takav utisak?
"Veću dramu pravimo oko izbora nakita nego oko svog zdravstvenog stanja. Dok prvo zahteva puno odabira i pažljivog promišljanja, drugo samo prihvatiš i boriš se. Nema tu velike mudrosti ili je to samo moja dijagnoza - tvrdoglavi optimista."
*Nakon operacije, ponovo ste učili da hodate, ali ste se vratili i onome što ste toliko dugo učili - sviranju klavira. Dok svirate, zažalite li bar malo što niste postali isključivo pijanista, izvođač, već ste se posvetili menadžerskom delu posla?
"Povratkom za klavir sam zatvorio jedan svoj intimni krug i to me čini veoma sretnim. Ali stvarno mislim da ne mogu da se požalim što sam u međuvremenu postao direktor najuspešnije institucije u zemlji i regionu, pred kojom je tek svetla i jasna budućnost. Veliki je luksuz kad možete da kažete da ste uradili baš sve što ste želeli, a da još uvek imate mnogo novih ideja i snova."
*Šta vam je najdraže u radu Filharmonije? Koji trenutak vas čini najispunjenijim?
"Svaki put kad pravimo iskorake, stvaramo nešto novo i pomeramo granice. Tada uvek pomislim koliko volim ovaj posao. A najlepše od svega je što mi u Filharmoniji naš rad uopšte ne doživljavamo kao posao, već kao način života u kom brutalno uživamo."
*Ponosite li se akcijom "Muzika je svuda"?
"Ja jesam poznat kao skroman čovek, ali zaista ne znam koji direktor se ne bi ponosio činjenicom da se u okviru ove akcije čulo preko 60.000 sati muzike orkestra, na 423 lokacije, i to u 106 mesta širom Srbije. Filharmonija je neumorna u dolasku do nove publike, zato se i kaže da se klasična muzika sluša, a Beogradska filharmonija voli." *Dete ste poznatog glumca i profesorke klavira. Bili ste hipertalentovani kao dete i 11 godina ste učili klavir u Moskvi, na konzervatorijumu "Čajkovski". Da li je Sovjetski Savez bio onakav kakvim ga opisuju, ne baš prijatna zemlja?
"Sovjetski Savez je bila zemlja u kojoj ste mogli da vidite i naučite nešto što nije postojalo nigde drugde na svetu. Pojasniću to plastičnim primerom iz svoje pijanističke karijere tokom koje sam svirao na najrazličitijim mestima. Od velikih koncertnih sala do privatnih koncerata po evropskim salonima, a u Sovjetskom Savezu i u fabrici! Jedan deo fabrike, koji se zvao "krasni ugalok", bio je predviđen za kulturno-umetničke događaje. Koncerti su počinjali u sedam sati ujutru, na prelasku iz treće u prvu smenu. Ne zna se ko je u to doba bio raspoloženiji za koncert, da li izvođači ili pospani fabrički "maljčiki".
Uzgred budi rečeno, za doručak posle fabričkog koncerta, jelovnik nije bio ispisan rukom, ali su hačapuri i sosiske - legendarne SSSR viršle s ljutim senfom iz fabričke kantine, uz nekoliko ledenih votki koje su nam krišom nalili ispod stola, bili sasvim dovoljni da nam svima, i muzičarima i proleterima, vrate entuzijazam i veru u blistavu budućnost. I da se razumemo, klavir iz fabrike je bio bolji od mnogih na kojima sam kasnije svirao u Srbiji."
*Ranije ste imali "ajnštajnovsku" frizuru rasejanog profesora, danas nosite reperske kape i marame, prstenje na svakom prstu... slatko. Promenili ste sliku direktora gotovo stogodišnje institucije, nema uštogljenosti, akademizma. Sami smišljate imidž ili vam tako dođe?
"Patim od jednog sindroma koji je poznat u narodu kao kreativni otpor prema akademizmu svake vrste. To je stil i način na koji radim, a biće da se malo preliva i na imidž."
*Ma volite li repere? Kod najboljih ima klasične muzike onoliko.
"Uvek navijam za spoj nespojivog, a kad sam studirao u Moskvi, na mene je misao čuvene pijanistkinje Marije Judine ostavila velik utisak. Ona je zastupala ideju da svaka interpretacija mora da donese nešto novo. I to je velika istina koja je i moja lična vodilja. Muzičko izvođenje treba da predstavlja odraz vremena i savremenog trenutka. Koji god da je spoj stilova u pitanju, ako je proizvod kvalitetne ideje i interpretacije, meni je okej."
*Otac ste dvojice sinova, mlađi Luka je dvogodišnjak. Umete li da zabavljate bebu?
"Ne bih se takmičio u zabavi ni sa jednim detetom, a svi znamo koliko roditelji mogu biti dosadni prepričavajući dečje štosove kojima oni zabavljaju nas. Nisam ni ja izuzetak."
*Da li roditelji treba da budu drugovi svojoj deci, autoriteti ili - tate i mame, kao što beše nekad?
"U maniru mog konzervativnog i tradicionalnog vaspitanja "starog kova", imam da kažem: i kad vam se penju na glavu i dušu uzimaju, samo ih volite i biće sve u redu."
*Tekst preuzet iz časopisa Lena, nedeljnog dodatka dnevnog lista Kurir.
