Akteri jedne od najvećih estradno-političkih ljubavi u srpskom javnom životu bili su Vesna Zmijanac i Milorad Vučelić. Početkom devedesetih ona je već imala ćerku Nikoliju, koju je dobila u braku sa doktorom nauka Vladom Jovanovićem, i status folk dive u ravni sa Lepom Brenom i Lepom Lukić. Vučelić, tada šef socijalista u parlamentu i blizak prijatelj Slobodana Miloševića, važio je za naočitog muškarca na čiji su šarm pale mnoge poznate žene. Među njima je bila i Vesna.
U autobiografiji, ili „pokušaju autobiografije“ kako stoji na koricama, koju je objavila 2000. pod nazivom „Kad zamirišu jorgovani“, pominje ga kao „Onog koji me je zvao Veco“. Nije ga imenovala, mada poznavaoci estradnih prilika iz tog perioda odlično znaju o kome je reč. Popularna pevačica se u zbirci memoara prisetila najzanimljivijih trenutaka, a među njima su i oni prvi, kada su se upoznali.
NE PROPUSTITE
"Pevala sam samo tamo gde sam zbog nekoga ili nečega morala, i gde bi moje odbijanje onome ko me je pozvao značilo uvredu i navelo ga na pogrešan zaključak da ja iz ko zna kojih razloga ne želim da se odazovem na njegov poziv. Na jednom od takvih i isto tako prihvaćenih nastupa upoznala sam i Onog koji me je zvao Veco. Imenujem tog čoveka ovom dugačkom ličnom šifrom ne zato da bih prikrila njegov identitet (jer se za našu potonju vezu – koja na neki specifičan način i danas traje – saznalo brzo, i saznao je svako ko je želeo i trebalo da za nju zna; ona je bila i ostala jedna od javnih tajni koje se o meni pričaju i prepričavaju), već stoga što želim da tim rečima (ako je to rečima uopšte moguće) što tačnije oslikam pravu prirodu našeg odnosa. Želim time da iskažem pre svega onu veliku nežnost koju je taj čovek prema meni ispoljavao (i ispoljava), onaj zaštitnički stav koji svakoj ženi prija, onu sigurnost koju svaka žena traži, onu prijateljsku (ali pravu!) naklonost i spremnost na svakovrsno žrtvovanje koja je, mislim, uočljiva u načinu na koji mi se skoro u svakoj prilici obraćao (jer „Veco“ sem njega zvala me je jedino i samo moja majka).
NE PROPUSTITE
"Upoznala sam, dakle, tog čoveka kome sam poslednja velika ljubav (kako to on kaže), a koji meni predstavlja nasušnu potrebu; kome je veza sa mnom bila vid pobune, oblik nepristajanja na čvrste i zadate koordinate u kojima je svojim položajem, statusom, ugledom i faktičkom moći bio prinuđen da se kreće, kome je ta veza bila uvek otvoren prozor kroz koji je mogao da vidi (i gledao je!) i nešto drugačiju sliku od one na koju je na osnovu već pobrojanih činilaca morao da pristane, i čak da je takvom (lažnom i iskrivljenom) sam pravi i modelira."
Velika ljubav bila je obostrana. Ko je tih burnih devedesetih pratio drugi „Dnevnik“ seća se kako je usred emitovanja mogla da se čuje i neka od pesama sa Vesninog albuma „Idem preko zemlje Srbije“ (1994). A takvu moć imao je samo direktor „Radio-televizije Srbije“ Milorad Vučelić. U njemu je, kako je sama otkrila, pronašla ono što je oduvek tražila. No, održavanje veze nije bilo lako – ni njemu zbog položaja koji je zauzimao na političkoj lestvici, ni njoj kao jednoj od najpopularnijih javnih ličnosti. Upiranje prstom gde god bi se pojavili, prozivke i glasne i one iza leđa – balast je bio težak.
"Bez obzira na to što je učestvovao (isprva svojevoljno, i sa željom da pomogne i, ako je moguće, iznutra doprinese promenama koje bi svojom opštošću i kvalitetom bile od pomoći celoj zemlji) u sistemu koji je ljudske živote natkriljivao svojom teškom senkom u svim oblastima (kasnije je njegovo (sa)učestvovanje postalo oblik moranja, stalna, a žučna polemika sa onim sa kim treba i gde treba, da bi se, evo, izgleda ne baš blagonaklono prekinulo), ja sam u Onome koji me je zvao Veco pronašla ono što sam oduvek tražila: razumevanje, zaštitu i ljubav bez računa, ljubav koja postoji i opstaje čak i kad radi u korist svoje štete, jer takva kakva sam ja bila, i šta sam (mislim na profesiju) bila, i ko sam u suštini bila (a što malo ko zaista zna i razume) – bilo je nešto što je Onome koji me je zvao Veco predstavljalo nemali balast i smetnju. Čak toliko da su mu (zbog svega što se za mene i moje ime vezivalo, i što se za mnom kao rep vuklo) savetovali da se mene mane, da sa mnom ni ne razgovara, a kamoli da se uz mene viđa na javnim mestima ili da me na takva mesta vodi. A vodio me je svuda – često insistirajući da se baš zajedno i baš na tim i takvim mestima pojavimo – želeći valjda da i time pokaže da je on ipak i uprkos svemu svoj, da je čovek koji ima svoju volju i misao i koji sme da ih pokaže. Za to je, priznaćete (čak i ako apstrahujemo postojanje ljubavi koja, kako kažu, ume da bude i slepa; no, ne verujem da je u slučaju Onoga koji me je zvao Veco to slepilo moglo da ima takvu snagu), potrebno da u nekome postoji mnogo onih hvale vrednih osobina i vrlina, koje čoveka i čine čovekom."
Jednom prilikom, na pitanje kako danas doživljava emotivne veze Vesna je odgovorila da se to menja s godinama. „Mudrija sam i stabilnija, a i kriterijumi su mi izoštreniji. Sada je potrebno mnogo više da bi mi se neko svideo“, priznala je. Ipak, da se vratimo autobiografiji, Vučelić je bio nešto posebno:
"U ono zlo doba, u ono nedoba koje je duše mnogih ljudi zauvek obeležilo, meni je uspelo da uz Onoga koji me je zvao Veco pronađem i tračak svetlosti, pronađem davno izgubljenu veru u to da je moguće da postoje i ljudi koji su zbog nekog drugog (a ne samo zbog sebe) spremni na nešto što im ni od kakve koristi ne može biti."
