Radu Manojlović pozvali smo u pravom trenutku. Da smo se čuli pre nekoliko meseci, ne bi znala šta da kaže. Ali, u međuvremenu, javili su joj se neki sjajni ljudi i za kratko vreme je odabrala pesme za novi album, koji izlazi 25. avgusta, za njen 38. rođendan. Do tada, pričali smo s njom o njenoj porodica i seoskom domu gde je rođena.
Kako ste se osećali u periodu kad nije bilo novih pesama na vidiku? Četiri godine je prošlo bez noviteta.
- Bezvoljno, besciljno i - pomalo izgubljeno. Počela je da se sluša vrsta muzike u kojoj nisam sebe videla, manjkalo je modernih folk pesama koje pevam. Radila sam diskoteke, svadbe, ali nisam imala pokretačku energiju. Falile su mi pesme koje će publika da peva sa mnom horski. A narod kao narod, više su se zanimali za moj emotivni život nego za muziku. Ja sam kao dete iz naroda i narodska pevačica uvek bila voljena, pa mi možda nije bilo ni potrebno nešto novo.
Rođeni u Četerežu, selu između Svilajnca, Žabara i Požarevca. Da li vam je lepo kad čujete to "dete iz naroda"?
- To mi je najveći uspeh. Lepo je postati, ali ja sam to i ostala nakon 17 godina na estradi, gde se traži "krv i meso", gde je teško ne poludeti od para i svega što ti nude, a nudilo se. Iako su mi u kuću dolazili veliki medijski likovi, isto sam ono dete koje je išlo na njivu, vozilo traktor, hranilo kokoške... Ponosim se što sam osvetlala obraz svom ocu, majci, pa i tom selu i seoskom vaspitanju. Ponosna sam što sam sa sela.
Osetili ste dobro i gradski život. Šta je to što vas vuče selu? Kakvi su tamo jutro, dan i veče, je li vam dosadno?
- To su prava pitanja, da se malo smirim od onih koja bi da me rastrgnu. Na selu vidim dan, za razliku od Beograda, gde živim noću, jer mi je takav posao. U selu vidim lišće koje se leluja uz zvuke buđenja životinja, i to se slaže. Tata nešto čačka po autu, maćeha Suza kuva ručak ili hrani živinu, sve živi i ima svoj tok. Imamo šljivare, bagremare, reku koja protiče... Veliko seosko imanje. Seljak je onaj koji ima, zato se i zove imanje. To je pravi gazda. Svega imamo. U gradu možeš da pozoveš dostavu da ti donesu šta hoćeš, ali za sve moraš da se oblačiš. Ovde u pidžami odeš da ubereš paradajz, jagodu, trešnju... Kažem Suzi da mi se jede jaje, ona ode i ispod kokoške uzme dva jaja. U gradu ti za sve trebaju pare, a na selu kao da ti ne trebaju.
Stalna putovanja, pevanje po raznim gradovima, umori li vas to?
- Umorna sam. Stalno kukam, a kao vojnik sam, sve mogu. Vozim 30 sati do Hamburga, odradim posao i vratim se da odmah pevam u Vrnjačkoj Banji. To kukanje nervira moju sestru Maju, koja je sada postala moj menadžer jer zna da prvo moram da iskukam, pre nego što počnem da radim. Tako valjda izbacujem stres kad vidim šta me sve čeka od posla. U gradu se odmaram gledajući serije, čitam, a na selu mi je odmor da budem s tatom i da me on zamajava. Čovek je vozio kamione po Iraku, Saudijskoj Arabiji, pun je anegdota. S njim zaboravim da sam pevačica. Samo sam njegova ćerka. To me izvuče iz ove užurbanosti.
Oseća se da ste veoma bliski sa sestrom, ocem i maćehom. Koliko to znači za vaš mir i stabilnost?
- Maja i ja smo osuđene jedna na drugu još od davnih dana kada smo ostale bez majke. Sledeće godine biće 20 godina otkad je nema, to je više od pola mog života. Meni je 38, a ona je preminula kad mi je bilo 18. Od tih ranih godina, dve godine mlađoj sestri sam bila oslonac, već sam pevala i puno zarađivala, više nego tata, i sve je bilo na meni. Ne mogu da zaboravim mamine reči kad je već bila bolesna: "Vas dve nemojte nikad da se svađate." I Maja i ja se 20 godina nijednom nismo posvađale. To nam je mama ostavila u amanet, kao Očenaš, blagoslov koji si dobio na krštenju. Mama tamo negde može da bude srećna. I tata je tu s nama. Mnogo su nam jake veze.
Vrlo često pominjete vezanost za oca Radeta.
- Tata je neprekidno bio uz nas, on nam je jedini ostao. Ubrzo je i maćeha ušla u naš život. Dobra je žena, zavolele smo je, a ona na nas gleda kao na svoju decu. To mi je esencija. Da tu nisu dobri odnosi, ja bih pukla sa svim ovim hijenama i zverima koje me prate na estradi i u novinama, pojelo bi me i ubilo. Ali ovde imam bazu, žilu kucavicu, aortu koja pumpa život u meni.
Veliku pažnju je izazvalo to što tata ima tezgu na pijaci, a vi ste mu ponekad pomagali u prodaji raznih sitnica.
- Nikad to nisam krila (smeh). Možda bi se neko stideo. Odjednom su svi veliki građani, a kada se pojavila korona, svi odoše u svoja sela, na imanja, vikendice. Šalila sam se: "Nije samo Rada seljanka. Svi imate neke freze, svi ste se natakarili na traktore!" Sad je postalo "in" ono što sam ja pokazivala pre 17 godina. Podsmevali su mi se: "Jao, vidi, seljanka, praziluk..." Ali normalni ljudi iz gradske sredine su prihvatili moju iskrenu priču. Ne prodaje tata samo toalet-papir, kako pišu, prodaje od igle do lokomotive, kuva gulaš, roštilja. On se tamo druži, uživa. Nema tu neke zarade, 200 evrića. Kaže: "Imam da platim struju." Voli svoj dinar, čovek je starog kova, neće da mi bude na teretu. Nikad mi nije tražio novac. Njemu bih život dala, a kamoli pare. Žrtvovao je svoj život za mene. Šest godina sam pre "Granda" pevala pod šatorima, a on me je vozio, čekao, u svojih 60 spavao u kolima.
Jeste li vodili svoje momke u selo, u tu pastoralu?
- Mi to zovemo farma (smeh)! Moje dve duge veze, po šest godina, bile su s pevačima. Nismo išli često, ali kad odemo, to je fešta. Bilo im je doživljaj. Noćne smo ptice, nama su život točkovi, pesme, autori, studio, nastupi, emisije... Tu ti prođe vreme, ne znam gde ode 15 godina. A kod kuće tako dugo traje dan, nikad da padne mrak! Hoćeš rakiju - eno je dole! Hoćeš mleko, sir, surutku, može! Domaće vino? Eno ga u buretu u podrumu! Pun frižider mesa, svinje mangulice, guske, ćurke, morke, Suza pravi liker od aronije, orahovaču, višnjevaču, tata suši kobasice, nema šta nema. Razmišljala sam dok je trajala korona: pa na selu nećeš ostati gladan. Oni će da se trampe! Ćale da flašu rakije, a neko mu da džak krompira. Praviš paprikaš na sto načina i mesec dana možeš da živiš. Život teče opušteno.
Nekada ste s Milanom Stankovićem bili najatraktivniji par na estradi, u legendu će ući. Čujete li se s njim? Kako je on?
- Mnogima je čudno što smo posle toliko duge veze ostali prijatelji. Nije nam bilo lako da se rastanemo, ali imali smo sreću da je naša ljubav i počela prvo prijateljstvom. Ostali smo čovekoljupci i ovu reč koristim. jer je Milan po manastirima. Nekada smo pričali samo o muzici, a sad su to priče i o duhovnosti. Našao je svoj mir koji prenosi i na mene. Nije se povukao iz muzike, ali mir mu je uvek falio. Kad poludim i ne znam šta ću, on mi kaže: "Ništa ne brini. S bogom i božjom pomoći možeš sve! To ti je već završeno!" I ja se smirim. Možda deluje banalno, ali kad čvrsto veruješ, tako i bude. On je dobro, s božjim blagoslovom.
Ko vam najlepše kaže da ste lepi i atraktivni?
- Svi su mi podizali samopouzdanje. Partneri su me dizali u nebo, niko me nije srozavao. Sestra mi kaže da sam lepša od svih. Ali i ja sebe samu volim. Možda zvuči narcisoidno, ali volim telo u kome sam rođena, volim svoje lice i oči jer u njima vidim dobrotu. Oni me drže lepom i mladom, a imam ja neke godinice. Nisam imala i nemam lak život, ali imam laku sebe, nisam sebi teška. Nešto me gura, vodi i čuva. Uprkos svim teškoćama i gubicima, ja sam lagana - zaključila je Rada za "Stil".
