Koliko god vremena proteklo, Dragana Katić ostaje doajen voditeljskog posla. Nemoguće je nabrojati televizije, emisije i manifestacije gde nije bila domaćin programa. Na nju može da se osloni svaka produkcija, a izgledom i ponašanjem uvek drži visoko lestvicu profesije. I povučena privatnost deo je njene privlačnosti decenijama.
Voditeljka ste emisije "Nikad nije kasno", u koju često dolaze ljudi koji su prvi put pred kamerama. Imaju li tremu i kako im vi pomažete?
- Uglavnom imaju, jer su to ljudi u zrelim godinama kojima se ostvaruje životni san. Na probama osete studio, ali nije isto kad se upale reflektori i uđu žiri i publika. Tada se uplaše, boje se šta će reći, neki pokušavaju da budu šarmantni pa ne bude ništa od toga, neki zaplaču jer se sete bliskih kojih nema, a želeli su da ih vide na sceni... Ono što ja mogu da uradim je da ih potapšem po ramenu, zagrlim, šapnem da će sve biti u redu. Primetila sam da ih zagrljaj najviše opusti jer osetim kako drhte. Ipak je to emisija takmičarskog karaktera.
Pomislite li u tim trenucima: "Eh, mladost..."? Mladi ljudi bez velike frke pokazuju šta znaju i sve je lako kad si mlad?
- Sve je lako - ali ti nisi svestan! Mladost je obavezujuća. Kad te drugarica pozove da izađeš, nemaš herca da joj kažeš: "Mrzi me", plašiš se da kažeš svoje mišljenje. Kad sazriš, izabereš svoj "mali krug velikih ljudi", što bi rekao Masimo Savić. Njima možeš reći: "Mrzi me, plače mi se, smeje mi se..." To su benefiti nas starijih, ali kad ne tražimo mane svojim godinama, ako nas ujutru nešto zaboli, žigne, nađemo nove bore. Bukvalno - stariš. Većinski si vlasnik svog života i ideš ka kraju.
Mnogo se govori o krizi srednjih godina. Pogađa li vas?
- Ja sam malo i prešla te srednje godine po normalnom razmišljanju. A to što se neki teše da su pedesete nove četrdesete i slično - neka se teše. Sa svojih 47-48 godina probudila sam se, pogledala se u ogledalu i ugledala lice na kome se vide znaci starenja. Nije mi bilo prijatno. Kome bi? Onda pokušavaš da to nadoknadiš u nekim drugim delovima života. Meni je trenutno važno da imam mir i organizovan dan. Ne volim više nepredviđene situacije, volim uhodanost. To mi govori o prihvatanju godina. Kriza srednjih godina je neminovna i izaziva strah jer je proces prilagođavanja težak.
Ljudi se tokom takve krize i razvode, ponovo ožene i udaju, prave radikalne rezove, životi se lome...
- Meni je to normalno. Možda su tad skupili hrabrost, shvatili da im nije ostalo mnogo od života i da žele da prožive što nisu. Ne mislim da je razvod u zrelim godinama krah i divno je ako je sporazuman. To je deo ljudske prirode - da se proba nešto novo. A i krah braka može da se nasluti ako hoćeš, umesto da se gura pod tepih. Važno je da postoji komunikacija.
Deca su vam odrasla, imaju svoje uspešne živote a vi više vremena za sebe. Kako izgleda biti lišen nekih obaveza, koliko je takva promena prijatna?
- Moji blizanci imaju 25 godina i sada realizuju sve ono u šta su ulagali, ostvaruju snove. Prošle su mi te godine kao dlanom o dlan, a tempo je bio ubitačan. Sada mogu da se povučem i razmišljam. To je mač sa dve oštrice. Može da vas odvede u depresiju ili da vas podigne da se posvetite nečemu čemu niste mogli.
Da li više vremena posvećujete kući?
- U kući mi je bitno da sve stoji na svom mestu. Tu osobinu nasledila sam od oca. Bio je neobično uredan i organizovan za muškarca. U njegovom novčaniku novac je bio složen po vrednosti novčanica, bez "ušiju". Cipele su mu bile uvek očišćene i sve što je nosio moralo je da bude složeno. Tako je i kod mene. Uvek moram da znam gde mi šta stoji. Ako slažem kutije sa cigaretama, one moraju da se slože "po liniji", a ne da ih nabacam u fioke. Bele majice s belima, crne sa crnima, po godišnjem dobu, pa ono što je univerzalno... Stalno sređujem i čistim ormane. Fotografije i uspomene držim u kutijama. A pomoć u kući oduvek sam imala, po cenu odricanja.
Kuvate li?
- Ne volim da kuvam, to mi je najteže padalo. Sve kupim i donesem, ali da spremam, tražim recepte - to ne. Pošto kafanu volim otkad znam za sebe, odem u restoran ili naručim hranu. Mogu ponekad da spremim nešto ekstra brzo gde nema mnogo filozofije. Ali zato so, kafa, začini moraju da stoje na svom mestu, na moj način.
Da li biste kuvali samo za sebe?
- Ma kakvi! Nisam iz tog filma. Izađem negde sa drugaricama, naručujem. Što se kuhinje tiče - samo nek bude čista! Volim izlaske, da se proveselim u kafani, nikad to nisam krila. Nekad sam znala da posle cele noći provedene sa društvom odem ujutru na posao, sve lepo odradim i odem kući da spavam. Jedino što sada biram, ne svaštarim.
Za neke stvari nikad nije kasno, ali za neke ipak jeste. Ima li nečeg za čim žalite, nečeg što niste uradili?
- Žalim što nisam više putovala. Volim komfor i nisam mogla da putujem pošto-poto. Nekad me je i mrzelo. Kad je putovanje u pitanju, nisam avanturista. Volim da tamo gde idem sve imam. Nisam od tih da stavim ranac na leđa, koferče, da ne znam kakav je smeštaj i šta me čeka. Kao što rekoh, ja sam organizovana žena. I žao mi je što nisam usavršila engleski jezik, pa to sada pokušavam. Kad vratim film, ostvarila sam sve svoje želje, uprkos raznim protivljenjima. I opet bih sve isto uradila.
Ima li ipak situacija u kojima ste pokazali avanturistički duh?
- Pa dobro... Mnogo je toga bilo, i u mladosti i sada. Desi ti se nešto i krećeš, ispratiš situaciju... Nametnuti avanturizam! Nije kod mene baš bilo sve planirano i pod konac. Naravno da sam se kockala u životu! Milion odluka donela sam na prvu loptu. I danas tako radim kad nisam u mogućnosti da planiram. Ali ne bih uspela i bila tu gde jesam da se nisam kockala. Da sam igrala na siguricu, ne bih imala karijeru, porodicu, sebe i ne bih prošla svašta u životu.
Sami ste odgajali sinove, oduvek ste bili lepi, sigurno su vam se mnogo udvarali. Kako ste reagovali na to?
- U vreme kad su mi prijatelji, kolege, razni ljudi govorili da sam lepa, uvek sam mislila: "Ma daj, nemoguće. Okej, lepo izgledam, ali mogla bih da popravim ponešto." Nisam imala svest da mogu da budem poželjna žena. Bila sam i ostala karijerista, posvećena poslu i nisam mogla da se razapnem između posla i ljubavi, koje su, naravno, postojale. Kad su došla deca, živela sam u dugoj vezi i nisam obraćala pažnju na udvaranja. Danas mnogo više ispitujem istinitost komplimenata, koliko u njima ima farse i da se nešto kaže tek reda radi, a koliko istine i realnosti. Mnogo sam naučila i umem da prepoznam istinu i laž.
Da li ste impulsivna kupoholičarka?
- Jao, jesam. Tu sam infantilna, mnogo me usrećuje. Ne slažem se sa onim da kupujemo zato što smo depresivne, nesrećne. Kupovala sam i kad sam bila srećna i nesrećna, imala i gubitke i dobitke. To je deo mene. Prvi sukob s majkom imala sam u odabiru odeće za vrtić. Stalno maštam i stalno pravim greške, pa nalazim načine da ih ispravim i smirim savest. Ma odlazak na pijacu i u supermarker mi je radost! Volim da renoviram stan, menjam, prodajem, kupujem... Stalno o tome razmišljam!
Razmišljate li kakve biste snahe voleli da imate?
- Taj deo života mojih sinova treba da pripada samo njima. Kao roditelj, potpisujem svojim imenom i čašću da su moja deca časna i poštena. Ne lažu, ne kradu, ne varaju, vole ljude, životinje, humani su, pomažu, verni su prijatelji... Moja misija je ispunjena. Retko šta može da im se desi što bi promenilo njihov idealizam i plemenitost. A koga će izabrati, ja se ne mešam. Beskrajno sam ponosna na njihov uspeh i pogled na svet. To mi je dovoljno. Uvek ću stajati iza njih jer znam da su čisti i dobri ljudi.
Stil/Ljilja Jorgovanović
