Kristofer Voken, omiljeni "ludak" Amerike, kako ga svi zovu zbog uloga koje su mu obeležile karijeru, ostavio je dubok trag u svetskoj kinematografiji. Oduvek svoj i autentičan bio je rešen da uspe još od malih nogu. Njegov put do slave je neverovatno interesantan, dok se na ljubavnom planu godinama ništa nije promenilo.
Rođen je kao Ronald Voken u Kvinsu 31. marta 1943. Roditelji su mu bili pekari i on je posle škole radio u porodičnoj pekari. Ima dva brata Kena i Glena koji su bili deca glumci pedesetih godina. Pre početka filmske i pozorišne karijere bavio se plesanjem. Studirao je na Hofstra University (Long Ajlend, Njujork), ali nikada nije maturirao.
Mladi Kristofer detinjstvo će provesti na bezbrojnim audicijama, u društvu brata Glena. Zahvaljujući specifičnim glasovima i izražajnim crtama lica, dečaci su bili tražena “roba” – nije bilo reklame kojoj bar jedan mali Voken nije udahnuo dozu svoje zanimljive ličnosti.
“Veliki deo tog ranog uspeha dugujem svojoj bujnoj kosi – ona je bila slavna pre mene. Kao da je govorila "gledaj me", što nije loše ako si u šoubiznisu," smeje se.
Do desete je godine nastupio u brojnim zabavnim emisijama, a dobijao je i male uloge u TV serijalima. Vrhunac tadašnje karijere bio je nastup u popularnom showu “The Colgate Comedy Hour”, ruku pod ruku s legendama Džerijem Luisom i Dinom Matinom.
U šesnaestoj godini, odlučio se odmoriti od šoubiznisa te se pridružio putujućem cirkusu. Kako je voleo životinje i prezirao opasnost, dobio je mesto – krotitelja lavova!
Voken je radio isključivo u pozorištu do 1975. godine . Na velikom platnu debitovao je u dvadeset petoj godini, kratkim nastupom u filmu “Me and My Brother”, a svetsku slavu donela mu je uloga suicidalnog brata naslovne junakinje u filmu “Annie Hall” Vudija Alena.
Samo godinu dana kasnije, uloga u Ciminovu klasiku “Lovac na jelene” doneće mu Oskara za sporednu ulogu i profilisati ga kao “omiljenog psihopatu Amerike”. Ko je jednom video antologijsku scenu ruskog ruleta, gde duboko traumatizovani ratni veteran prislanja revolver uz glavu, teško da će je ikad zaboraviti.
“Iza sebe sam imao preko trideset godina iskustva u šoubiznisu, a tek nakon ta dva filma ljudi su me počeli prepoznavati na ulici”, ispričao je i dodao:
“S licem poput moga, rođen sam za uloge negativaca”, šalio se.
Bled ten kao u tek ekshumiranog leša, upali obrazi, busen čekinjaste grive koja s godinama kao da postaje sve gušća, pogled prodoran poput lasera, osmeh grabežljivca… Već svojom fizionomijom Kristofer Voken bio je predodređen za uloge poremećenih, a opet demonski privlačnih likova.
Devedesetih godina prošlog veka, potrudio se razbiti sliku koju je o sebi stvorio odabirom uloga psihopata. Osim što se nekoliko puta pojavljivao u legendarnom “Saturday Night Liveu”, napisao je satiričnu dramu o zagrobnom životu Elvisa Prislija, režirao kratki film “Popcorn Shrimp” i glumio dobroćudnog oca u Spilbergovom filmu “Uhvati me ako možeš” (da je dobro odradio posao, svedoči oskarovska nominacija za sporednu ulogu).
Dokazao se i kao komičar: u “Lovcima na deveruše” bio je uverljiv u ulozi posesivnog oca dvaju udavača, a u rimejku “Laka za kosu” otplesao je senzualan “stiskavac” s – Džon Travoltom!
Koliko je Vakenova karijera uzbudljiva, toliko je njegov privatni život monoton. Duže od pola veka je u srećnom braku s producentkinjom Džordžan Voken. Par uživa u miru i tišini seoskog imanja u Konektikatu, ne zamarajući se događajima u svetu (nemaju kompjuter, mobilni, pa čak ni sat!), a život su organizovali na praktičan način – već na početku braka dogovorili su se da neće imati dece, budući da je to “prevelika gnjavaža”.
Umesto potomaka, opredelili su se za mačke, preciznije deset mačaka koji im razbijaju monotoniju.
“Zbog uloga koje mi nude, ljudi me smatraju ludakom, a ja sam dobroćudan momak koji plaća račune na vreme, bavi se baštovanstvom i trebi buve iz krzna svojih mačaka. Kad bi snimali film o mom životu, taj bi film bio zabavan kao posmatranje boje na zidu koja se suši”, ispričao je.
