Svojevremeno je Dejan Milojević bio jedan od najdominantnijih visokih igrača evropske košarke, ali njegova karijera nije potrajala koliko se očekivalo. Iako je i u poznim igračkim godinama mogao da bude na terenu samo zahvaljujući svojoj košarkaškoj inteligenciji, Milojević je već sa 32 godine odlužio da se penzioniše.
Bio je jedan od trenera u stručnom štabu NBA šampiona, a jednom prilikom se setio dramatične situacije u kojoj je shvatio da je dogurao svoj organizam do limita.
"To što smo radili bilo je besmisleno!", govorio je.
Svoju košarkašku karijeru započeo je u KK Beovuk iz Beograda kod trenera Miše Lakića. Dok je igrao za juniore Beovuka, postigao je na jednoj utakmici 131 poen, što je i dan danas rekord. Godine 1998. je prešao u FMP Železnik. Posle dve odigrane sezone u FMP-u, prešao je u Budućnost u kojoj je pokazao svoje košarkaške sposobnosti i za četiri godine provedene u klubu osvojio je u sezoni 2000/01 duplu krunu i prošao u 16 najboljih ekipa u Evroligi. Godine 2004. je prešao u Partizan i postao najbolji igrač NLB lige i nekoliko puta najkorisniji igrač kola u Evroligi.
Sa Partizanom je osvojio dve titule prvaka Srbije i Crne Gore. Izabran je za najboljeg igrača Jadranske lige i za najboljeg igrača SCG u sezoni 2003/04. Iz Partizana odlazi u Pamesu gde provodi dve sezone, ali sa nešto manjim uspehom. Sezonu 2008/09. je bio član turskog Galatasaraja. Godine 2009. vratio se u Partizan da završi karijeru ali je, zbog problema sa kolenom, odlučio da nebi mogao da daje 100% svojih mogućnosti, pa je završio karijeru.
U oktobru 2012, nakon odlaska dotadašnjeg trenera Vlade Vukoičića u Crvenu Zvezdu, postao je prvi trener Mega Vizure.
Bio je član mlade reprezentacije ispod 22 godine (sa kojom je osvojio zlato). Sa seniorskom reprezentacijom SR Jugoslavije, osvojio je zlatnu medalju na Evropskom prvenstvu 2001. u Turskoj. Nastupao je takođe i na EP 2005. u Srbiji i Crnoj Gori.
Teške povrede oba kolena naterale su ga da patike okači o klin. Kada sada vrati film, uzrok za to pronalazi u pričama o Draženu Petroviću i njegovom napornom načinu treninga. Taj sistem "lomio" je mlade igrače, koji su prelazili granicu da bi kopirali jednog od najboljih u Evropi svih vremena. Tako je u Dražena gledao i Dejan Milojević...
Čovek koji je zaslužan za neverovatan uspon Nikole Jokića trebalo je 2009. godine da po drugi put u karijeri obuče dres Partizana, zbog povrede kolena nije se vratio na parket. Milojević je želeo da u crno-belom dresu okonča profesionalno igranje košarke, ali se za to nisu stekli uslovi. Delimično i zbog načina na koji su se u vreme kada je on bio profesionalac igrači pripremali za sezonu.
"Otišao sam u penziju sa 32 godine, shvatio sam da mi je telo pred raspadom. Tokom poslednjih deset godina bavljenja trenerskim poslom svhatio sam koliko smo toga pogrešno radili. Ako pričamo o fizičkoj spremi, svi ti kilometri trčanja su bili potpuno besmisleni. To nisu funkcionalne stvari koje košarkaš radi na utakmici. Obilazili smo Kopaonik nekoliko puta. Ovde imamo sjajne kondicione trenere, pričam sa njima koliko je besmisleno šta se nekada radilo. U Beovuku ‘95. godine imao saam pripreme na Kopaoniku 21 dan, bez lopte, tri treninga dnevno. Čemu to? Trčiš ujutru, popodne i uveče, trčiš od jutra do sutra one silne kilometre. Koliko su igrači sada spremniji nego mi što smo bili i sa manje bolova. Bilo je - ako ne možeš, ti nisi dovoljno čvrst karakter", istakao je Milojević u podkastu "Sa Lukom i Kuzmom" i dodao:
"Dražen Petrović je mnogo uradio za košarku i jedan je od najboljih igrača ikada, nemam dilemu. Ali sve te priče i legende koje su o njemu kružile su uništile nas posle. Bilo je priča da je Dražen trenirao osam sati dnevno. Da li jeste, da li nije - ne znam. Ali, ja sam tada sebi rekao - ako može Dražen, mogu i ja. I stvarno sam trenirao 8-9 sati dnevno jedno tri meseca. Jedan trening je bio teretana, drugi individualni i još dva timska. Tako sam gurao jedno dva meseca i raspadao sam se. Nisam mogao da priznam sebi da ne mogu nešto što Dražen može. U jednom trenutku sam ležao kod kuće i drhtalo mi je telo. Tada sam shvatio da ću da se razbolim ili povredim. Nije bilo normalno šta smo mi nekada radili. Dobra stvar svega toga je što su samo karakterno najčvršći to mogli da prođu. Moguće je da su tada otpali ljudi koji nisu bili karakterno najčvršći, ali bi napravili karijere. Zaista mislim da Nikola Jokić tada ne bi postao ovo što je postao. On to ne bi radio. Bilo bi – alo bre, idem kući da jašem konje, mene ovo ne zanima".
(Stil / Mondo / Wikipedia)
