Nekada je imao određenu sumu novca koja mu je omogućila da stvara izvanredna umetnička dela. Bio je samotnjak, posvećen svom radu, ali istovremeno se prepustio drogama.
"Moje ponašanje prema ljudima je bilo odvratno, mnogo sam radio i mnogo sam se drogirao" tako je jednom prilikom objasnio svoj život, Žan Mišel Baskijat. Nažalost, njegov život je bio prekratak i tragično se završio kada je imao samo 27 godina.
Kada je govorio o sebi, ovaj umetnik bi često rekao: "Nisam samo obična osoba, ja sam legenda!" Ta izjava kao da je unapred odredila njegovu sudbinu. U samo nekoliko godina, uspeo je da napravi ogroman skok sa ulice, gde je započeo kao beskućnik i ulični umetnik, do zvezde neoekspresionizma. Galerije prestižnih muzeja poput Muzeja moderne umetnosti i Vitni muzeja su se nadmetale za njegova dela. On je postao prvi Afroamerikanac čije je delo ušlo u kanone slikarstva.
Iako je njegov život bio kratkotrajan, njegov uticaj na svet umetnosti je ogroman. Kroz svoje slike, Žan-Mišel Baskijat je istakao mnoge kontroverze i društvene probleme 20. veka. Međutim, fatalna kombinacija mladosti, talenta, poroka i slave na kraju se okrenula protiv njega.
Osetljivo detinjstvo
Baskijat je bio jedno od one dece koja tačno znaju šta će da postanu kad odrastu. On od svojih snova nije odustao. Tokom svoje turbulentne mladosti, jedina konstanta je bila umetnost koje je neumorno sledio.
Majka Matilda mu je omogućila susret sa umetnošću, vodeći ga u muzeje od malih nogu. Kupila mu je juniorsku godišnju kartu za Bruklinski muzej umetnosti. Sa osam godina, doživeo je ozbiljnu povredu u saobraćajnoj nesreći, a majka ga je razveselila knjigom "Grejova anatomija", koja je ostavila snažan uticaj na njega.
Živeći na ulici, hapšen je i vraćen ocu na staranje, ali ponovno napušta dom. Na kraju nije završio školu, otišao je godinu dana pre mature.
Živeo je od prodaje svojih crteža
Zahvaljujući neverovatnom talentu, mladi Baskijat u tom periodu počinje da živi sa drugovima i prodaje svoje crteže. Talent mu je omogućio da preživi bez tuđe pomoći.
On je isticao kako ga niko ne razume i da nema prijatelje, pa je pobegao od kuće kada mu je bilo 17 godina. Našao je utočište u umetnosti, sam izrađujući majice i razglednice. Takođe je upoznao Ala Diaza, sa kojim ga je spojilo interesovanje za uličnu umetnost.
Bili su sjajan tandem i slikali su zidove po Ist Vilidžu. Stvorili su umetniči pseudonim "SAMO", što je bila skraćenica za "Same old Shit" (Isto staro sra*je). Njihove grafite su mnogi tumačili kao političke i socijalne poruke, ali neki su ih videli kao fragmente nadrealističke poezije.
Iako je tada bio tinejdžer, objašnjavao je kako je SAMO sredstvo za ismevanje laži, dodavši za "Vilidž vojs" kako mu je neverovatno da su "skorojevići sa Menhetna" pali na njihove fore.
Međutim, saradnja sa Al Diazom je završila 1980. godine kada su širom Njujorka osvanule poruke: "SAMO je mrtav".
Kao zaljubljenik u muziku, često je provodio vreme na ulicama gde je hip-hop već bio popularan. Posetio je i čuvene njujorške klubove, poput "CBGB" ili "Mudd", gde je gledao nastupe bendova kao što su "Blondi", "Ramonse", Peti Smit i "Toking hedse". Sam je počeo da se bavi muzikom i osnovao eksperimentalni bend "Gray", sa kojim je imao nekoliko nastupa. Takođe, pojavio se i u spotu za čuvenu pesmu "Rapture" grupe "Blondi".
Prvi veliki uspeh postiže osamdesetih godina kada izlaže svoje radove na grupnoj izložbi u Njujorku pod nazivom "Tajms skver šou". Nakon toga, 1981. godine otvaraju mu se vrata poznate galerije "Anina Nosei", gde dobija prostor za svoju prvu samostalnu izložbu.
Izložba je odlično prihvaćena zbog njegovog autentičnog stila. Njegove slike su spoj reči, fraza, zagonetne simbolike i figura koje privlače pažnju.
Baskijatova pojava na umetničkoj sceni osamdesetih godina poklapa se sa pojavom neoekspresionizma, koji između ostalog karakterišu grub način izražavanja, a Baskijatova umetnost savršeno se uklopila u taj stil. Iako se u jednom trenutku potpuno prebacio na slikarstvo, zadržao je svoj karakterističan stil improvizacije.
Zabavljao se sa Madonom i družio sa Varholom
U istim krugovima u to vreme bila je i tada još nepoznata Madona, sa kojom je Baskijat bio i u kratkoj vezi.
1980. godine Baskijat je upoznaoEndija Vorhola, koji je u tom trenutku već bio njujorška legenda. Sreo ga je u jednom restoranu gde mu je pokazao svoje crteže i razglednice. Vorhol je bio oduševljen i ubrzo je otpočelo njihovo prijateljstvo.
Stopalo je jedan od najčešćih motiva
Jedan od čestih motiva u delima Žana Mišela Baskijata su stopala, koja je često prikazivao, čak i unutar istih slika. U svojim studijama anatomije često je koristio i istorijske, pa čak i religijske reference.
Njegova dela su obilježena jakom dihotomijom i spajanjem nespojivog. Tako često vidimo kombinaciju teksta i slike, kao i mešavinu istorijskih i savremenih elemenata.
Njegov karakterističan narativ prikazuje kontrast između bogatstva i siromaštva. Baskijatovi primitivni elementi često kriju misteriozno i skriveno značenje, što doprinosi gotovo magičnoj atmosferi njegovih slika.
Već naredne godine 20 njegovih radova uvršćeno je na izložbu „New York/New Wave“. To će za Baskijata biti prekretnica, s obzirom da je upoznao Aninu Nosei, galeristkinju koja ga ubrzo uzima pod svoje „skute“. Daruje mu prostor u podrumu svoje galerije „Prince Street“ kako bi mogao da slika. Bilo je to za ono vreme pomalo čudno… Crni umetnik, koji tek što je izašao iz tinejdžerskog perioda, dobija mecenu u vidu belkinje u septembru 1981. godine. Bio je svestan toga, rekavšti jednom:
"Čitava ova priča ima i zeznutu oštricu…"
Zaključan u ogromnom prostoru Baskijat konačno počinje da slika. I to frenetično. Uz glasne zvuke džeza i hip-hopa, dva njegova omiljena muzička žanra, radi po jednu ili dve slike dnevno. Tada do izražaja dolazi i njegova potreba da svoju rasu stavi u prvi plan. Crnačka zajednica, sav njen sjaj ali i bol bili su glavni motivi u njegovim delima u to vreme. Među njima mnogi izdvajaju delo „Smrt Majkla Stjuarta“. Nekoliko godina kasnije, pred smrt konstatovao je kako Afroamerikance u umetnosti ne dočaravaju na realističan način, dodavši:
"Nema ih uopšte u modernoj umetnosti!"
Pod pritiskom da proizvodi nova dela, upada u pakao droge
Već u oktobru 1981. godine, Nosei je ispunio čitavu prostoriju svoje galerije Baskijatovim delima, prodavši svako za po 2.500 dolara. Kao sve popularnijem i traženijem umetniku, dodelio je pravi atelje i stan u Ulici Krozbi. Međutim, pod pritiskom da neprestano "proizvodi" nova dela, umetnik je pucao, te je našao utehu u kokainu, trošeći desetine hiljada dolara na drogu.
Okružen luksuzom, pio je samo koktel "Kir rojal" i nosio Armanijevo odelo, dok je hodao boso.
Kao što je jednom prilikom objasnio njegov prijatelj i kolega Kit Hering, Baskijat je želeo da pokaže svima koji su ga omalovažavali koliko je daleko stigao.
"Dok stvaram ne mislim na umetnost nego na život"
Umetnik je često isticao da kada stvara, ne misli na umetnost već na život. Njegova dela su postala veoma cenjena, a nekoliko godina pre njegove smrti, Muzej moderne umetnosti i Vitni muzej su za njih plaćali velike sume, od po 25.000 dolara po radu.
Iako je postao jedan od najtraženijih umetnika na njujorškoj sceni, smetao mu je naziv "grafiti umetnik". Osetio je "osvetu" kada je njegov portret osvanuo na naslovnoj strani "Njujork tajmsa" uz tekst o njegovom impresivnom delu i zanimljiv naslov - "Nova umetnost. Novi novac".
Sa uspehom i zarađenim novcem, zapao je sve dublje u poroke. Nakon kokaina, postao je zavisan i od heroina, a jedini koji je imao pozitivan uticaj na njega bio je Endi Vorhol. Smrt Vorhola ga je stravično pogodila, pa je otišao na Havaje na "lečenje". Međutim, samo nekoliko dana pre planiranog puta, pronađen je mrtav u stanu koji je pripadao Vorholu.
Žan Mišel Baskijat je sahranjen u Bruklinu, a njegovo delo će se proučavati generacijama koje dolaze. Umetnik je stekao slavu i poštovanje, a veliki kolekcionari njegove umetnosti bili su Debi Hari, Dejvid Bouvi, Madona, koji je bila i njegova intimna partnerka bar na kratko.
Reditelj Džulijan Šnabel snimio je 1996. godine film o turbulentnom životu umetnika nazvan jednostavno „Basquiat“. Umetnika je igrao Džefri Rajt, a Endija Vorhola Bouvi.
