Književnica Vesna Radusinović napisala je 20 bestselera od kojih većina ne može više da se kupi. Čitaoci ih traže po Kupindu i antikvarno. Legendarna urednica i novinarka već izvesno vreme se povukla u svoj lepi, udobni dom. Uz supruga Milomira Marića i sina Vedrana na miru priprema poslovne specijalitete.
Ne pojavljujete se u javnosti. Zašto? Da li na nečemu radite, prezauzeti ste, dosadilo vam je ili - čisto onako?
- Iskreno, odavno mi ne prijaju gradska događanja i okupljanja na kojima možete silno da se zadivite ili pak da zavidite toj iskrenoj ljubavi, nežnosti i dobroti koju razmenjuju žene koje se strasno mrze i ne mogu očima da se gledaju. Najslađi osmeh, najduži zagrljaj i najveće komplimente dobićete upravo od onih koji se pitaju šta vi još tražite u ovom gradu ili možda i na ovom svetu.
Jednostavno nisam po ukusu čaršije, niti sam ikada bila, ali se ne bunim. A pošto ni oni nisu po mom, imam pravo da ne idem tamo gde ne mislim da pripadam. Sem toga, toliko dokona baš nisam i bavim se čitanjem, pisanjem... Bavim se svojim a ne tuđim životima, sem u romanima.
*Gde god da dođete širite snagu, optimizam, ženstvenost, držite sve konce u rukama. Na koga ste povukli od porodice?
- Kažu da najviše ličim na moju babu Vidu koja je bila njegoševski mudra žena i kojoj nisam ni do kolena po mnogo čemu, ali što se pameti tiče rekla bih da jesam. Baba je govorila da imam jezičinu kojom bih mogla da se tri puta opašem i da pretekne, te da ga u mašnu zavežem ili oko Lovćena da obmotam. Sviđalo se njoj kod mene baš to. Nisam nasledila njenu smirenost i racionalnost, niti ono čuveno žensko i crnogorsko strpljenje i trpljenje, ali jesam kosu,oči, ten,visinu i ono što najviše volim i što me negde i definiše - visprenost, lucidnost, muški mozak koji radi sto na sat i tu predivnu crtu verbalne nadmoći usred dana ili noći! Ona to nije pokazivala uvek, jer je bila ipak mudrija od mene. Baba je moć koristila samo kad mora, a ja ne štedim ni sebe ni druge.
Kako vam se dopada javna scena - mediji, izgled žena i muškaraca, pismenost, profesionalizam, prodor "nju ejdža"? Nervira li vas nešto?
- Isto kao i vas, draga. Uzori su mi starlete, zadrugarke, fudbalerke, splavarke, sponzoruše, VIP prostitutke i svi modeli zadnjih božjih nakaza...Veoma sam zabrinuta što još pokoji heteroseksualni muškarac hoda gradom i što neko još želi nešto i da pročita. Nedavno sam pričala sa jednom novinarkom o Botičeliju, reče žena da ga je slušala, sa sve Jelenom Tomašević pevao. Ja opet naglasim "Botičeli"... I vidim da suza moja nema roditelja. Dzabe krečim. O pismenosti možemo da sanjamo jer toga više nema. Zapravo, sve je ovo sada rezultat teške ujdurme koja je počela divnim zapadnim sponzorstvima šarenih novina, đubre novina, onih koje se nisu libile ničega i zbog kojih smo po tom pitanju ovde gde jesmo. Ovo je sada zaista prosta osveta prostaka i primitivaca najnižeg sloja.
*Zamerate li svom suprugu Milomiru Mariću što mnogo radi? Vi sigurno najbolje znate da je nekima broj jedan kao novinar, drugi mu svašta zameraju.
- Ne zameram mu ništa, jer mogu da se nerviram koliko hoću a on drugačije niti želi niti može. Batalila sam se sizifovanja, nisam ni ja baš toliko dokona. Rođeni je vorkoholik i stalna akcija od cika zore je uslov da bude srećan ili bar zadovoljan. Žao mi je što nema vremena da sedne i privede kraju svoju knjigu "Samoubistvo Jugoslavije" koju piše već 20 godina i uvek ima nešto da doda na napisanih dve hiljade strana.
Znam da mi niko ne veruje, ali čovek ama baš nikada ne čita i ne gleda ništa o sebi, pa sam često prinuđena da mu prepričavam šta pišu o njemu. Ja to još i začinim, dodam i izmislim, onako domaćinski svašta, ne bi li reagovao. Ništa! Ni reč. Tako misle i da je on u kući neviđeno zabavan i šarmantan. On u kući retko progovara. Čita čovek po ceo dan, lepi svoje knjige, koriči, pa trči u Patrijaršiju, tamo mu valjda to najbolje urade, glanca ih da se sijaju i baš ga briga za svakodnevne i trivijalne stvari. Ipak je genije a i što bi umarao mozak. A i što bih ja svoj odmarala i štedela kad nisam baš do te mere genijalna (smeh).
Kakvi ste kao supruga, a kakvi kao majka?
- Odmah da vam kažem da nikada nikome ne bih poželela sebe za suprugu! Imala bih milosti i samilosti i prema neprijateljima i poštedela bih i njih bračne idile i sreće sa mnom. Ipak toliko patnje nije za svakoga. A svi oni koji su bili odbijeni nakon uzaludnog udvaranja, nisu ni svesni koliko su srećni što nisu pred bogom ili matičarem izgovorili bračni zavet. Zaista, koliko se uzalud srca polomilo, a da im ni na kraj pameti nije bilo da su se zapravo čudom spasili. Marić opstaje u našoj životnoj priči čini se baš iz tog razloga - nikad se nije usudio da me zaprosi ! Nikakva supruga i najbolja majka - to sam vam ja! Baš ta.
Ko više troši na svoje strasti, vi ili Milomir?
- Prave strasti ne koštaju niti se plaćaju. Bar je strast besplatna. Sve i da hoćete, ne možete da je kupite kad nestane. A što se trošenja tiče, tu je mrtva trka. I niko nikog ništa ne pita, jer ni pola dana ne bismo opstali kad bismo jedno drugo pitali za novac. Najvažnije je ne trošiti sebe i nervne ćelije koje se ne obnavljaju. Za ostalo ćemo lako. Zarađujemo da bismo trošili. I znate šta, uverena sam da ko god je neki veliki novac zaradio nije uspeo i da ga potroši. Ako ste mislili na cipele, nakit, tašne i odeću, nekada sam toliko svega kupovala da nisam znala ni šta imam niti šta ću s tim. Onda dohvatim pa poklanjam kome stignem. Srećom, ne čuvam nikakve uspomene sem onih koje smo negde stvorili. I radujem se onima koje ćemo tek stvoriti.
Kako biste opisali svog sina jedinca?
- Vedran, potpuno svoj. I samo moj. Moj svemir i večiti nemir, najstroži vaspitač u istoriji roditeljstva, moj kritičar i lični bankar. Šarmantna i neodoljiva Vodolija, donedavno prilično nezadovoljan mojim rezonima i pogledima na svet. Moj ortak i saborac još od rata u Bosni, moja najveća, životna ljubav. I radost, motiv, i cilj i svrha svega započetog i završenog.
Za vas kao da je vreme stalo. Šta je važnije za izgled: trud ili novac? Ili postoji neki "iks" faktor?
- Vreme uvek stoji za sve koji ga prihvataju sa lakoćom i vide ga tek kao senku na prozoru. Znate onu finu senku kada dan smenjuje noć. Takvi ljudi imaju osmeh, stav, ono životno, vaskoliko, večno, a to "nešto" se ne kupuje, ne pravi, ne konstruiše uz pomoć skalpela. Bogu hvala, oštri predmeti mi služe samo za seckanje povrća i nekog dobrog komada bifteka, a nožem baratam toliko vešto da ne bih dopustila nekom drugom da ga se lati. Ne na mom licu. Iks faktor je "ono malo duše", a kad vam je duša čista i vi zračite. Kad čovek zađe u neke godine, život vam se bukvalno vidi na licu. Možete vi sebi velikodušno da praštate i alkohol, i nikotin, i neprospavane noći, opijate, kalkulacije, manipulacije, obmane i mane... Možete vi sve, ali život ne. Život ne prašta nikome.
Poznati ste po oštrom jeziku. Gde ga najbolje i najslađe oštrite?
- U tišini. Potrebna mi je potpuna koncentracija.
Stil/Kurir.rs/Ljilja Jorgovanović
